Izvor: Blic, 13.Apr.2011, 12:45 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Iz Srema se vraća u Tokio
SREMSKA MITROVICA - Mitrovčanki Silvani Petković (33), diplomiranom japanologu i politikologu, nuklearni incident u Fukušimi samo je nakratko poremetio planove. Nakon boravka u rodnom gradu Japanka sa izgledom Evropljanke, kako je prijatelji u Japanu zovu, željno iščekuje povratak u Tokio, ne plašeći se radijacije i praveći planove za nastavak uspešne karijere jednog od direktora Japanske državne televizije.
U sledeću sredu se vraćam, jedva čekam! Tokio je neponovljiv, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << čim otvorite ujutru oči znate da ste u metropoli. A tu vam je sve nadohvat ruke, bioskopi, pozorišta, barovi, vežbaonice. Pre posla obavezno skoknem do indijske ambasade na jogu, a posle radnog vremena u 18 idem u teretanu. Nijednog trenutka nisam se dvoumila da se vratim, tamo me čeka moj život, Japan je moja velika ljubav.
Navikava se na
viljušku i kašiku
Svaki dolazak u rodni grad obeležen je, kaže, maminim đakonijama što joj naviknutu na japansku kuhinju ispočetka bude neobično. Inače obožava da jede miso supu, tofi sir, suši, a u Srbiji se navikava na viljušku i kašiku.
U Tokiju je u početku živela u kući prijatelja, japanskog bračnog para, u ekskluzivnom kraju nalik beogradskom Dedinju, s tim što su "snobizam i malograđanština Japancima potpuno nepoznati”. Veliki zemljotres u Japanu su očekivali već nekoliko godina, jer na svakih 100 godina sledi jedan takav. Za Japance svakodnevno podrhtavanje tla, kaže, nije ništa neuobičajeno, njegovi stanovnici normalno žive i rade naviknuti na zemljotrese. Tokio je oko 300 kilometara udaljen od Fukušime i posle razarajućeg cunamija život je i dalje tekao normalno, jedino što mobilni telefoni nisu kratko vreme funkcionisali i struja je nestajala u prekidima. Nekoliko dana pozivi od rodbine i prijatelja iz inostranstva, međutim, nisu prestajali. Najviše su se uspaničili njeni roditelji i sestre, kojima je preporučila da ne veruju televizijama, a na njihove vapaje da se vrati kući odgovarala je da je u Tokiju sve normalno, da su Japanci u deset sati za kompjuterima...
- Otišla sam 16. marta, kada su sve ambasade apelovale na svoje državljane da napuste Japan. Tada se još nije znalo koje su razmere katastrofe. U Mitrovici sam se odmorila, posetila prijatelje, ali i ovde vreme provodim radno. Barem nekoliko sati za kompjuterom radim na svojim projektima i u stalnom sam kontaktu sa kolegama iz cele Evrope - kaže Silvana.
Desetodnevni boravak na davnoj ekskurziji bio je presudan, jer se tada "zaljubila u Japan i ta ljubav je večna”.
- Bilo je logično da studiram japanski u Beogradu, ali sam, na nagovor profesorke odlučila da školovanje nastavim u Engleskoj. Konkurisala sam u Oksfordu, Kembridžu i Londonu i, na moje veliko razočaranje, svuda odbijena - priča Silvana.
Potom je kupila avionsku kartu za London. Bila je rešena da dozna po kojim je to kriterijumima odbijena. Službenica iz Japana na Oksfordu joj je pomogla da stupi u kontakt sa upravom Londonskog univerziteta, gde je nakon intervjua dobila stipendiju.
- Nakon stečene diplome japanskog jezika i političkih nauka 2002. godine vraćam se u Srbiju uverena da ću brzo naći posao. Ali dve godine sam obijala pragove, ne birajući poslove, spremna da radim i kao obični prevodilac - kaže Silvana.
U Asocijaciji za promociju japanskog filma pokrenula je nekoliko projekata vezanih za azijsku filmsku mrežu i izdala publikaciju o japanskoj filmskoj industriji.
- Prošle godine nakon isteka ugovora odlučila sam da ga ne obnavljam, što je prilično nesvakidašnje za Japan. Htela sam da se oprobam u nečem drugom. Pošto mi je posao vezan za filmske festivale, u Kanu dobijam ponudu da pređem na Japansku državnu televiziju, gde sad radim na mestu izvršnog direktora za koprodukcije i međunarodne projekte.
Pogledaj vesti o: Incident
.jpg)
