Izvor: Politika, 09.Avg.2013, 16:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Đavolski krugovi smrti 9. avgusta 1945.
U zemlji u kojoj skoro sve ima prepoznatljiv japanski pečat, Nagasaki kao mesto jedne od najvećih tragedija 20. veka deluje zbunjujuće nejapanski
Specijalno za „Politiku“
Nagasaki – Glasno i sasvim američko navijanje sa obližnjeg bejzbol stadiona bilo je jedini zvuk koji je tokom vrele julske subote remetio mir na samo 500 metara ispod mesta gde je na današnji dan 1945. u vazduhu eksplodirala američka atomska bomba.
Prostranim parkom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << dominiraju ostaci katedrale Urakami, jedne od prvih hrišćanskih crkava u Japanu.
U zemlji u kojoj skoro sve ima prepoznatljiv japanski pečat, mesto jedne od najvećih tragedija 20. veka, ubistva preko 75.000 ljudi, uglavnom žena, dece i staraca, deluje zbunjujuće nejapanski.
Samo su fizionomije malobrojnih japanskih turista, koji su zastajali da se poklone ispred crnog stuba, i kratki ulični predizborni miting jedne od opozicionih stranaka, odavali identitet nevinih žrtava.
Iako su u gradu bili smešteni strateški važno „Micubišijevo” brodogradilište i mornarička baza, teško je razumeti zašto su Amerikanci ovaj kosmopolitski grad odabrali kao metu drugog od dva okrutna i neselektivna napada.
Kasnije objavljeni dokumenti nagoveštavaju da je bomba imala mnogo više veze sa slanjem poruke novim sovjetskim neprijateljima nego sa skraćivanjem krvavog rata na obalama Pacifika.
Nagasaki je tokom prethodnih 68 godina privlačio mnogo manje pažnje od Hirošime koja je prva, tri dana ranije, sravnjena sa zemljomi gde je broj žrtava bio dvostruku veći.
Hirošima je mnogo bliža Tokiju, a pruga za superbrze „šinkansen” vozove još nije stigla do zabačenog Nagasakija.
Tako je u senci Hirošime ostala priča o Nagasakiju, nevelikom gradu u kome su strani uticaji bili najsnažniji i u kome žive verovatno najprijatniji i najotvoreniji ljudi u Japanu, ostrvskoj zemlji u kojoj će svaki stranac pre ili kasnije osetiti hermetičnost etnički homogenog stanovništva.
Japanci su dugo živeli u samonametnutoj izolaciji, dok je Nagasaki tokom dva veka bio jedini „prozor u svet”.
Iako hrišćani danas čine manje od jedan odsto stanovnika Japana, kotlinom u kojoj leži gradmučenika dominiraju zvonici crkava i statue Hrista. Libreto Pučinijeve „Madam Baterflaj” inspirisan je tragičnom romansom u cvetnom Gloverovom vrtu iz koga se pruža divan pogled na centar Nagasakija.
Čak je i omiljena lokalna poslastica sasvim nejapanska „kastela“ koju su doneli portugalski misionari.
Zbunjujuća je strast sa kojom stanovnici Nagasakija i Hirošime, udaljene četiri sata vozom, danas prihvataju američke navike, simbole i vrednosti. U Nagasakiju je „Mekdonaldsov” restoran 700 metara južno od „nulte tačke”.U prepunoj pešačkoj ulici Hirošime, manje od sto metara od obnovljene bolnice koja skriva epicentar atomske eksplozije, nalazi se radnja koja prodaje torbe i majice sa logom američke vojne baze na Floridi i peškiriće u bojama američke zastave.
U zemlji u kojoj je forma po pravilu mnogo važnija od suštine, venčanja u hotelskoj „kapeli” uređena su po stereotipnim scenama iz Las Vegasa. Ceremoniju obično vodi hotelski službenik sa sočivima u plavoj boji.
Nekada je pozapadnjačenje bilo opasno. Pravi hrišćani iz Nagasakija su platili visoku cenu svoje „nejapanske” vere. U brošuri koju posetioci dobijaju u turističkom birou kao glavna znamenitost u gradu navodi se spomenik i muzej posvećeni dvadesetšestorici mučenika, hrišćana koji su krajem 16. veka dovedeni u Nagasaki kako bi bili obešeni za primer stanovnicima grada koji nije želeo da ostane dovoljno japanski.
Prema američkim naredbodavcima bacanja atomske bombe, Nagasaki je zaslužio užase koje je teško zamisliti. Doktor Tacuičuro Aikizuki, jedan od preživelih, govori o „đavolskim koncentričnim krugovima smrti” koji su se kao talas širili od epicentra eksplozije.
Radioaktivna smrt se svakog dana „selila” u sledeći kružni pojas gde su, kao pokošeni, umirali ljudi koji su samo par dana ranije delovali zdravo, kao srećnici koji su izbegli smrt.
U Muzeju atomske bombe sačuvano je i svedočenje desetogodišnjeg Mačika Oginija koji je bio u kući dok je majka u bašti brala plavi patlidžan za ručak. Kada je posle eksplozije majka ušla u sobu, kosa joj je bila crvena i kovrdžava a koža ostala zalepljena za štap na kome je nosila korpu za povrće.
Pominjanje neizdržive žeđi i čudna uljana tečnost koju su mnogi bili prinuđeni da popiju u trenucima očaja zajedničko je većini potresnih svedočanstava. Parkovi i ulice u Nagasakiju danas obiluju fontanama i javnim česmama, a porodice žrtava svakodnevno ostavljaju cveće i pune flaše vode za duše onih koji su umirali moleći za čašu vode.
Neki od preživelih su širenje istine o bombardovanju Hirošime i Nagasakija pretvorili u životnu misiju. U zemlji opsednutoj hijerarhijama, Mito Kosei je rangiran kao „preživeli četvrte klase”, što je kategorija rezervisana za one koje su u trenutku eksplozije bile u majčinoj utrobi.
Pod budnim okom policajca, ovaj živahni penzioner toplog pogleda je svakome ko je zainteresovan spreman da navede mnoge primere politizacije, prećutkivanja i neistina koje su našle mesto u stalnoj postavci u Muzeju atomske bombe u Hirošimi.
„Japanska vlada je suviše bliska Amerikancima. Oni se ne usuđuju da kažu istinu.“
U Nagasakiju su mladi Amerikanci prošlog meseca bili ubedljivo najbrojniji turisti. Japanska ljubaznost uspešno prikriva prava osećanja pripadnika nacije koja je do savršenstva dovela skrivanje emocija i omogućava da američko suočavanje sa jednim od dva najveća masovna ubistva u istoriji bude mnogo manje neprijatno.Bejzbol utakmica, „big-mek” i zvonici crkava nude se kao neka neočekivana uteha ili slatka pilula za savest.
Za one koji pak u Nagasaki dođu da savladaju otrežnjujuću lekciju iz tuđe tragične prošlosti, japanska strast prema stvarima koje predstavljaju stubove američke kulture predstavlja živo svedočanstvo o lukavstvima istorije, naše kapriciozne učiteljice.
Zoran Ćirjaković
objavljeno: 09.08.2013.
