Izvor: Politika, 01.Maj.2012, 23:21 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kandidati strave i užasa
Američko iskustvo sa prljavim izbornim kampanjama: blaćenje protivnika deluje
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington – S obzirom na to da je ovo izborna godina, u Americi je s pažnjom primljena nedavno objavljena nevelika knjiga „Drevna umetnost varanja birača”. U njoj je prevod uputstava koja je pre više od dve hiljade godina Marku Tuliju Ciceronu, proslavljenom besedniku, ali autsajderu među političkim vukovima starog Rima koji se kandidovao >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << za konzula, dao njegov brat Kvintije.
Saveti su bili dobri, jer je Ciceron uspeo da pobedi i da kasnije stekne i titulu „oca nacije”. Ono što je iznenađenje, to je da zvuče veoma savremeno i kao da su citati iz nekog modernog priručnika za izbornu strategiju: svima obećavaj sve, najbolji način da se birači pridobiju jeste da im se govori ono što žele da čuju, daj ljudima nadu, ali i – udari iz sve snage po slabim mestima protivnika.
U američkoj kampanji, u kojoj je do pre neki dan glavna pažnja bila posvećena internoj utakmici pretendenata za predsedničku nominaciju među republikancima, najviše je korišćen poslednji aspekt iz Tulijevog priručnika: diskredituj rivale.
Mit Romni je uspeo da pobedi jer je bio najagresivniji u blaćenju konkurenata preko propagandnih televizijskih spotova, jer je za to na raspolaganju imao najviše para. Oni su uzvraćali, ali su mu ipak ostali dužni, jer su njihovi „ratni” budžeti bili znatno skromniji.
Umesto „prljava”, ovde se to naziva „negativna” kampanja, koja će se, prema svim najavama, veoma zaoštriti u finalnom meču između Romnija i Baraka Obame, čiji su štabovi ovih dana prezauzeti pribavljanjem para za međusobni obračun, koji će potrajati, pošto su izbori tek 6. novembra.
Niko ovde inače ne sumnja da će politička borba u kojoj se udara i ispod pojasa eskalirati u odnosu na onu koja je vođena pre četiri godine, kada je klevetanje prvo između Hilari Klinton i Obame, a potom njega i republikanca Džona Mekejna, bilo bespoštedno. „Uskoro ćemo imati najgoru kampanju koja parama može da se kupi”, napisao je pre neki dan vodeći kolumnista „Vašington posta”.
Ciceronova uputstva se međutim u američkim izbornim borbama ne primenjuju tek odnedavno – praktikuju se praktično od prvih dana ovdašnje republike. Još 1800. Tomas Džeferson je u izbornoj kampanji bio optuživan da je bezbožnik koji iz kuća verujućih Amerikanaca otima Biblije. Njegov štab je suparnika Džona Adamsa, opisivao pak kao„hermafrodita koji nema ni čvrstinu muškarca, niti senzibilitet žene”.
Nešto kasnije, u dvoboju Endrua Džeksona i Džona Kvinsija Adamsa, bilo je optužbi da je buduća prva dama bigamistkinja, a da je Adams, kao ambasador u Moskviruskom caru „podveo jednu američku devicu”.
Bilo je to, naravno, pre radija i televizije, tada su korišćene samo ne baš previše čitane novine. Ali je delovalo, jer, kako ističu politikolozi, izbori su „igra nultog zbira”: ono što jedna strana izgubi, druga dobija, i obrnuto.
U predstojećoj borbi novi elemenat je količina para koja će biti utrošena za pridobijanje birača. Najnovije procene govore da će ovo biti najskuplja kampanja u američkoj (i svetskoj) istoriji, sa prognozama da će u njoj biti potrošeno i do milijardu dolara.
To je omogućila presuda Vrhovnog suda iz 2010. godine, koja je korporacijama, u ime „slobode izražavanja”, omogućila da za izbore troše neograničeno, pod uslovom da to ne „koordiniraju” sa kandidatima, što se, lako je pretpostaviti, lako izvrdava. Forma je pronađena u tobože nezavisnim „političkim akcionim komitetima” koji finansiraju negativnu televizijsku kampanju.
U tim predizbornim spotovima koriste se mnoge tehnike, ali su se najefektivnijim pokazale one koji udaraju na protivnikovu ličnost, njegovu biografiju ili stavove. Cilj je da se izazovu emocije straha, neizvesnosti i sumnje u protivkandidata, ali i da se mobilišu sopstveni birači, a oni druge strane pasiviziraju.
Istraživanja na koja se poziva Endru Vestin, profesor psihologije sa Univerziteta Atlante, pokazuju da birači to svesno odbacuju, ali da se urezuju u podsvest, naročito ako te poruke sadrže neku pretnju.
A pretnje i podsticanje straha su srž tih reklama. U tom kontekstu najčešće se pominje oglas „tri ujutru” iz duela Hilari Klinton i Obame tokom njihove međusobne borbe za nominaciju 2008. U njemu se iznosi hipotetična situacija u kojoj u tri posle ponoći u Beloj kući zvoni telefon, da bi se vrhovnom komandantu saopštilo kako je negde u svetu izbila neka velika kriza. Dok se emituju slike usnule dece, narator pita „koga biste želeli da podigne slušalicu: nekog ko poznaje vojsku i svet ili nekoga ko je neiskusan”, sa očiglednom aluzijom da je Hilari znatno kompetentnija od Obame.
U kampanji republikanskih rivala igralo se uglavnom na kartu blaćenja ličnosti. „Koja vrsta čoveka će lagati i varati samo da bi dobila izbore: Mit Romni”, bila je najčešća varijanta napada na bivšeg guvernera Masačusetsa.
Ovo je platio Njut Gingrič, dok mu je Romni uzvraćao optužujući ga da je u minuloj krizi, u kojoj su mnogi Amerikanci ostali bez posla i kuća, prosperirao: „Gingrič je bio plaćen 30.000 dolara na sat od kompanije koja je izazvala krizu”, bila je poruka jednog od tih negativnih oglasa.
U ovoj vrsti borbe nisu bitne činjenice – malo koji od ovih spotova bi prošao takozvani Pinokio test – ali se, sa druge strane, ukazuje da se istine baš ne pridržavaju ni plaćene televizijske poruke u kojima se veliča ličnost nekog kandidata.
Obamin štab je inače dobro proučio Mita Romnija i svakako ima municije za predstojeću borbu. U njoj će sigurno biti korišćeno i ono što su o njemu u svojim napadima osmislile njegove republikanske kolege.
Romnija je zbog toga uticajni republikanac Džeb Buš, bivši guverner Floride (i rođeni brat Obaminog prethodnika Džordža Buša), pre neki dan upozorio da mu „predstoji najprljavija kampanja u modernim vremenima”.
Ali ga je istovremeno guverner Indijane Mič Danijels, takođe republikanac, opomenuo da je njegova dosadašnja kampanja bila previše negativna. „Treba agitovati i da bi se vladalo, a ne samo da se pobedi”, poručio je Danijels. „Kampanje ’spržene zemlje’ retko vode ka velikim postignućima. Utroši vreme i novac da konstruktivno objasniš program koji će živote ljudi učiniti boljim”, dodao je.
Najbolje objašnjenje zašto se vode prljave kampanje i zašto se protivnici predstavljaju kao „kandidati strave i užasa” dao je ovih dana „Los Anđeles tajms”.
„Zato što je blaćenje protivnika delotvorno”, glasi, u najkraćem, nalaz ovog lista.
Milan Mišić
objavljeno: 02.05.2012
