Izvor: Politika, 06.Apr.2012, 23:23 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Izbori i vojna pitanja
Znam, mnogi će reći kakvi bre tenkovi, kakvi avioni i haubice, narod je gladan i bez posla, treba održati socijalni mir. Zaboravlja se da se vojni dinar direktno ili indirektno uvek vraća u privredu
Nema boljih uslova za ulazak na Andrićev venac od položaja stanovnika Andrićevog venca. Zato bi po svim konvencionalnim merilima moderne politike Boris Tadić trebalo da bude idealan kandidat za novog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << predsednika Srbije i vrhovnog komandanta naših oružanih snaga. On je kandidat vladajuće stranke i uz blagoslov samog predsednika, koji je sebi skratio mandat, zapravo se nameće za njegovog naslednika. Srbija živi u miru, rata nema ni na vidiku niti će ga biti, doživljavamo prosperitet bez presedana, a postali smo i regionalni lider. Još samo da budemo i globalna sila. Za takvu značajnu ulogu nedostaje nam još samo i adekvatna oružana sila. Koju ćemo imati tek kada parlament pod hitno izglasa skidanje PDV-a na kupovinu opreme za bebe. Dobra zaostavština za budućnost.
Nazovimo to izbornim pitanjem koje se ne usuđuje da se predstavi svojim pravim imenom. Za vojsku, odnosno za odbranu ide veliki deo, posle policije, i najveći deo državnog budžeta Srbije, a predsednik države je glavnokomandujući vojne sile prema kojoj svi drugi aparati represije deluju kao patuljci. Vojna lica, radnici u vojnoj industriji, te članovi njihovih porodica, čine ozbiljno biračko telo, ali nijedna stranka i nijedan kandidat za predsednika republike još uvek nisu izašli u javnost sa nekom vrstom svoje „Bele knjige” o pitanjima odbrane. Tako je bilo pre četiri godine, tako je i sada.
Da li to u Srbiji vojna teorija, ali i praksa, pate od inercije? Delimično i zbog ušančenih institucionalnih interesa? Ili Srbija živi usred sveopšteg blagoslovenog mira i u prosperitetu u kome nema nikakvih bezbednosnih pretnji i izazova, pa troškovi odbrane idu linijom manjeg otpora? Jasno je da nije lako zadovoljiti sve rivale koji se nadmeću pri raspodeli državnih para, ali koliko će biti velik jaz između željenog i mogućeg, kada su u pitanju oružane snage, ipak, zavisi od čelnih ljudi na vlasti. Ono što je u svemu tome najčudnije jeste da stranke pitanjima odbrane u javnim nastupima sada ne pridaju skoro nikakav značaj. Zapravo, stranke LDP i SPO zalažu se za ulazak Srbije u NATO, ali o tome se više pričalo dok nisu raspisani izbori. Kako taj stav nije popularan kod većine građana Srbije, kod tradicionalnih glasača LDP naravno jeste, o potrebi da Srbija uđe u NATO, LDP sada, ipak, mnogo manje govori. Umesto toga, sada je naglasak na tome da će zemlja izaći iz krize kada izabere „nekoga ko će reći istinu”.
Sa druge strane, DSS skoru svu vojnu problematiku ove zemlje svodi na vojnu neutralnost Srbije, ostale stranke opozicije o konkretnim vojnim pitanjima ni toliko. Sve se svodi na vešto izbegavanje i manevrisanje. Kao da nemamo vojsku, ili imamo neku tuđu? Vladajući DS svoje stavove oko toga saopštava preko ministra odbrane Dragana Šutanovca, kome se mora priznati da je sačuvao neke vitalne vojne fabrike od loše privatizacije, i da je u inostranstvu nastupao kao najbolji ministar spoljne trgovine u poslednjih 20 godina. Ali o kupovini, ili lizingu novog višenamenskog borbenog aviona konkretno niko ništa ne govori, kada će Vojska Srbije da dobije oklopna vozila „lazar” i samohodne haubice „nora” takođe se ništa ne zna. Kako da prodajete inostranstvu vozila „lazar” kada ih nema u naoružanju Vojske Srbije? Gde su reference? Šta je sa modernizacijom domaćih tenkova M-84? Isti su kao što su bili 1989. godine. Je li konačno razrešena konceptualna dilema oko borbenih vozila točkaša, ili guseničara? Zašto projekat protivoklopnog sistema „bumbar” toliko kasni? Nisam čuo da se o tome ikada govorilo na sednicama nekog skupštinskog odbora. Istina, nisam siguran da su članovi bilo kojeg skupštinskog odbora i stručni za bilo kakvu raspravu o tome. Znam, mnogi će reći kakvi bre tenkovi, kakvi avioni i haubice, narod je gladan i bez posla, treba održati socijalni mir. Zaboravlja se da se vojni dinar direktno ili indirektno uvek vraća u privredu.
Mogu li, dakle, vojne teme da izaberu pobedničku stranku, ili predsednika republike? Ili smo svedoci „amerikanizacije” naše predizborne kampanje u kojoj svi, pre svega mediji, upadaju u zamku personalizacije? Odnosno koliko odluka birača zavisi od njihovog ličnog, porodičnog i profesionalnog okruženja, koliko se izbori dobijaju zahvaljujući temama, naravno ne samo vojnim, a koliko je biračima važan samo lični stil vodećih kandidata? Jer stil je čovek sam. Da li u Srbiji mediji, zapravo, biraju pobednike? Ili, pak, političari instrumentalizuju medije po svim temama uključujući i vojne? Večna dilema između nepodnošljivih i nesposobnih? Politikantska politika, tiranija izborno-savetničkih profesionalaca koji svojim demografskim antenama i svojim instrumentima manipulacije pretvaraju u osnovi srpski politički bipolarizam u homogenu smesu centrističkih banalnosti, gotovih fraza i umirujućih formula, što sve savršeno poništava razlike.
Miroslav Lazanski
objavljeno: 07.04.2012
