Izvor: Politika, 02.Feb.2014, 14:26 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Biračima nisu važne postizborne koalicije
Deseti višestranački izbori u Srbiji donose šarolike koalicije stranaka od kojih su neke do juče imale različite ideologiju. Stranke čiji su lideri „režali” jedan na drugog sada najavljuju saradnju.
Skoro sve stranke najavljuju da neće imati problem da posle izbora budu u koaliciji sa sada vladajućom SNS-om, čak i kada tvrde da ne dele iste političke vrednosti i uverenja. Većina stranaka pri tome ne vidi >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da nije problem samo u tome što beže od statusa opozicione stranke kao đavo od krsta.
Mnogo je pogubnije što najavom koalicije s vlašću čine da njihovi birači sami sebi postavljaju pitanje – zašto da glasam za stranku koja se odriče političkog identiteta ako je ona gubitnik; u tom slučaju bolje je da glasam za SNS, s kojim skoro svi hoće u vlast, tako ću bar imati osećaj pobede.
Dragomir Anđelković, analitičar, odgovara na pitanje zašto birači glasaju za malu stranku kada imaju sličnu veliku.
„Zbog toga što su ljudi rukovođeni emocijama, a ne kompjuteri koji se isključivo orijentišu na osnovu hladnog računa. Magične reči tu su poverenje, privrženost, simpatije. Politika nije nešto odvojeno od običnog života, sa svim njegovim (i)racionalnim parametrima. Nekada su građani spremni da podrže i bilo kakav program samo zbog onoga ko ga zastupa, kao što ni program koji im potpuno odgovara za njih nije relevantan ako ne veruju onome ko je njegov nosilac. Toga ima svuda u svetu, ali kod nas, zbog mentaliteta i neizgrađene političke tradicije – neuobičajeno mnogo. Za stotinak godina višepartijskog kontinuiteta, valjda će se stvari promeniti.”
Anđelković kaže da su se kod nas dogodila dva politička fenomena – jedan pozitivan i drugi dvoznačan.
„Prvo, nivo najžešćih političkih strasti je splasnuo i odbojnost među pripadnicima i simpatizerima stranaka sada je u okvirima koji su uobičajeni u svetu, dok je sve manje nepremostivih jazova. Drugo, ideološke razlike su izbledele i skoro svaka stranka ima programske predispozicije za saradnju s bilo kojom drugom partijom. Ono što partije i dalje čini prepoznatljivim jesu personalna pitanja. Mnogi se opredeljuju za lidere stranaka, pa su stranke sličnih programa različito vrednovane od birača. S druge strane, to malim strankama pruža životnu energiju, i taj personalni odnos sprečava da se birači preorijentišu na veću stranku istovetnog programa. To je jedan od razloga zbog kojeg male stranke postaju poželjni partneri velikim, a nekada su lideri malih partija poželjni partneri šefovima velikih stranaka jer u njima vide lojalne kadrove kojima mogu da povere resore za koje nemaju svoje kadrove.”
Branko Radun, politički analitičar, smatra da su male stranke u velikoj krizi i da im je neizvesna budućnost.
„Ako male stranke uđu u koaliciju sa SNS-om, to demotiviše i teško se pozicionirate, osim ako stranka ima neku specifičnost. To je problem malih stranaka i otuda užurbana pregovaračka priča. Male stranke žele da pređu cenzus a može im se desiti da ne pređu, ako ne uđu u koaliciju.”
Radun kaže da je trend u svetu liderska politika, kao i kod nas, a da su stranke ušle u postideološko vreme i pokušavaju da se prilagode trenutku i biračkom telu.
„Ako se definišete u predizbornoj kampanji, to posle ništa ne mora da znači.” On kaže da već sada imamo problem zato što nemamo opoziciju. „Svi se nude Vučiću. Praktično su svi iz opozicije bili na vlasti, sada nemaju ideju, a strategija im je da sede u naprednjačkoj čekaonici. Opozicija je važna da vlast ne bi bila bahata. Na zapadu ima jakih sindikata i oni su korektiv, prete vlastima, koje ne žele da imaju nekoga ko im može uzeti glasove”.
Dejan Vuk Stanković, politički analitičar, kaže da male stranke ulaze u koalicije s velikim partijama jer se plaše da neće preći cenzus od pet odsto, a onda se može dogoditi da se utope u veliku stranku.
„Veliko je pitanje šta, osim medijskog efekta, tera velike stranke da idu u koaliciju s malim. Poslednji parlament bio je ekstremno raznovrstan, imao je 46 stranaka, a u demokratiji mora da se zna ko snosi odgovornost za odluke, što je u ovoj situaciji teško jer je politički život konfuzan.”
Stanković kaže da postoji opasnost da se opozicija marginalizuje, ali da ipak može da opstane.
„Samo je važno da li želite da budete alternativa vlasti ili ćete praviti kompromis s njom.”
Istraživanje javnosti pokazuje da biračima pojedinih stranaka uglavnom ne smeta što njihovi lideri i pre glasanja tvrde da mogu u vlast s naprednjacima. To nije važno za 72 odsto glasača LDP-a, 61 – DS-a, 59 – SPS-a i 41 odsto glasača DSS-a. Ali, kada bi znali da će njihova stranka posle izbora u koaliciju sa SNS-om, za nju ne bi glasalo 32 odsto simpatizera DSS-a, 28 odsto – DS-a, 24 – LDP-a i pet odsto socijalista.
Ivana Anojčić
objavljeno: 02/02/2014
.jpg)
