Izvor: Politika, 16.Jan.2013, 16:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Slučaj Depardje
Daleko pogubnije je kada se preseli korporacija zbog korporativnog poreza ili visokih plata
Žerar Depardje spada u hiljadu i petsto Francuza koji bi platili porez od 75 odsto na primanja preko milion evra.Odlučio je da se preseli u Belgiju, a zatim je dobio rusko državljanstvo od Vladimira Putina gde plaća trinaest odsto poreza. Pored Depardjea, pominje se da bi i drugi zbog poreza, kao francuski elektronski >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << muzičar Žan Mišel Žar, mogli da napuste Francusku. Kada je Fransoa Oland izabran za predsednika koji će vratiti Francusku levim idealima, sumnja mi se javila od početka njegovog mandata – kako da se bilo koja socijalistička reforma sprovede ako vlasnici kapitala uvek mogu da odgovore premeštanjem svog kapitala na drugo mesto?
Gledamo na televiziji Depardjea kako šaljivo prepričava u emisijama da je na letu,u svom sedištu,mokrio na pod aviona. To isto lice je sedamdesetih igralo hrabrog i dobroćudnog borca za prava radnika u levičarskom, majstorskom filmu Bernarda Bertolučija ,,Dvadeseti vek”. Zaista, Depardje ima jedno od najmilijih lica u istoriji kinematografije, odatle potiče i njegova komična, iskrena, spontana i romantična dopadljivost u ulozi ilegalnog imigranta u ,,Zelenoj karti” ili u ulozi Obeliksa. Veliki nos, dobroćudne oči, velika glava (da, to je bitno za prisustvo na platnu), harizma i naravno glumačko umeće obezbedili su Depardjeu mesto najprepoznatljivijeg savremenog predstavnika francuskog filma. Ako bismo se bavili Depardjeovim privatnim životom, shvatili bismo da je čovek na svoju ruku,impulsivan i poslednjih godina ogorčen. Saznalibismo da mu je sin preminuo od posledica udesa i da je mogući razlog, kako Depardje tvrdi, loša nega koju je dobio od francuskog zdravstvenog sistema. Prema tome, Depardje smatra da ne duguje ništa ili bar ne toliko Francuskoj državi. Iz njegovog ugla, Olandov porez je otimačina.
Da bismo nešto naučili iz ove senzacionalne vesti treba da uradimo suprotno od onoga što mediji na prvu loptu rade – treba da se odmaknemo od očiglednog. Pre svega se raspravlja o opravdanosti Olandovog poreza. Mnogi tvrde da Francuska kažnjava uspešne i time ne pospešuje kreativnost, preduzetništvo, preuzimanje rizika. Mislim da je greška ulaziti u tu raspravu. Debata na temu da li Depardje treba da zadrži taj novac se zasniva na pretpostavci da ga je on napravio i zaslužio svojim radom, sposobnošću i kreativnošću i da porez predstavlja redistribuciju. Ta pretpostavka je potpuno opravdana u zadatom kapitalističkom sistemu. Svaka redistribucija seipak doživljava kao nepravedna, kao uzimanje i davanje drugome. U krajnjoj liniji, mi na prostoru bivše Jugoslavije najbolje znamo šta znači redistribucija i nacionalizacija. U okvirima savremenog sistema gde svako dobije neki novac za nešto što uradi taj kapital je njegov ili njen. Takvu debatu Oland odmah gubi jer mora da se bori na nelevičarskom terenu globalnog tržišta. Rezultat je da se Depardje lepo preseli, a biće samo jedan od mnogih o kojima se manje priča.
Daleko pogubnije je kada se preseli korporacija zbog korporativnog poreza ili visokih plata. Tako je u SAD problem što se proizvodnja preselila u Kinu. Komentatori Olandov potez mogu da smatraju kapricioznim, populističkim i samodestruktivnim jer ne pospešuje preduzetništvo. Ovde mislim da Oland treba da započne jednu novu debatu. Ozbiljne finansijske reforme nisu moguće u Francuskoj ako ih ne sprovedu i Nemačka i Britanija, a i neevropske zemlje jer biznis mogu da povuku iz zemlje. Drugim rečima, Oland ne može ništa suštinski da reformiše jer svaki put oni koji imaju kapital mogu taj kapital da povuku i da mu poruče: ,,Fransoa, ’ajde sada budi levičar bez para”. Biti levičar u kapitalističkom svetu znači usuštini redistribuirati bogatstvo. Dugoročno, bojim se da to neće dati ekonomske, a onda ni političke rezultate. Naprotiv, popularnost Le Penovoj raste.
Oland, ali i bilo koja druga nacionalna levica mora da sagleda ograničenost i impotentnost svoje politike i da uvidi da je problem globalni, to jest da mora da mu se pristupi internacionalno. U suprotnom, levica postaje flaster za nastavak neoliberalne ekonomske politike u koju sada svi sumnjaju zbog krize, a ipak je sprovode i ne vide njenu ograničenost. Oland tako postaje oličenje slabosti levice.Snažna socijalistička partija bi morala da dobije nacionalističku debatu, morala bi da pruži pametan odgovor na nezgodna pitanja koja predstavljaju platformu Marin le Pen. Depardje će jesti i piti gde god poželi na svetu, a mi treba da ga posmatramo kao politički fenomen koji nam nešto govori, koji nas upozorava.
Diplomirao filozofiju i filmsku režiju na Kolumbija univerzitetu, Njujork
Igor Simić
objavljeno: 16.01.2013.
