Izvor: Politika, 05.Avg.2015, 08:42 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Premijer, udvorice i kritičari
Ne računajući dežurne i lične opadače, na tekstove koje objavljujem na ovom mestu obično postoje dve međusobno povezane primedbe. Jedna je da je su tekstovi suviše kritični, a druga da ne daju konstruktivna i pozitivna rešenja („ništa mu nije dobro”, „a šta biste vi učinili”, „lako je kritikovati, treba nešto uraditi” itd.).
U suštini, nije čudno niti neobično ako se u kolumni ne daju rešenja, nego, na primer, samo postavljaju pitanja, markiraju pojedini problemi >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ili analiziraju potezi aktuelne vlasti. Već i to je više nego dovoljno. A ako se, povrh toga, ponekad da i neki predlog ili korisna sugestija, utoliko bolje. Mnogo je gore kada vlast – a toga smo se, samo za poslednjih četvrt, veka nagledali nekoliko puta – samo kritikuje i za sve loše optužuje prethodnike. Tako su, najpre za sve bili krivi komunisti. Potom Milošević, a sada „žuti”. (Da ne idemo dalje u prošlost.) Taj manir je u ovdašnjem političkom mentalitetu toliko rasprostranjen da nam je teško i da shvatimo da bi nekom sa strane bilo teško to da shvati.
Šta mislite, koliko će na narednim izborima Olandu biti od pomoći ukoliko za aktuelne francuske ekonomske i političke probleme okrivi Nikolu Sarkozija? Možda bi on to i želeo, možda će u nekoj debati provući kakav statistički podatak ili aluziju, ali to svakako neće moći da bude okosnica njegove političke strategije i kampanje.
Čak ni Aleksis Cipras, iako je sastavio jedva pola godine na vlasti, već na prvim sledećim izborima, čak i ako oni budu već za nekoliko meseci, neće moći neograničeno da se vadi na pogrešnu politiku prethodnih vlada, iako bi za to sigurno imao argumenata i razloga. Naprosto, stvari u zrelim političkim kulturama ne funkcionišu tako.
Naravno da uvek postoji neki više ili manje (ne)povoljan kontekst. Ali postoje obećanja i postoje neki razumni rokovi za svođenje bilansa. A to je upravo ono što aktuelna srpska vlast nervozno izbegava, neprestano igrajući na kartu vazda „novog početka” i „onih prošlih”, koji su „upropastili sve”, pa je sad, valjda, dobro da smo uopšte živi.
U Srbiji kritika vlasti ponovo počinje da se doživljava kao skandal i incident. Tačnije, ne toliko kritika vlasti, koliko kritika „vladara”. Što će reći, može da se kritikuje predsednik, apstraktno vlada i konkretno pojedini ministri – za neke je to čak i poželjno. Može da se ima ovakav ili onakav stav prema Rusima i Amerima, četnicima i partizanima, rušenju hrasta, saradnji sa Haškim tribunalom, Hrvatskom ili BiH. Može da se kroz blato provlače predsednik Nikolić, Vulin, Velja Ilić, na jednoj strani, ili Zorana Mihajlović, na drugoj. Ali, slično kao u stara vremena, ne sme da se dira u „zenicu oka”, druga Tita i „rukovodeću ulogu partije”.
I tako dolazimo do poslednje, možda najvažnije primedbe koja se može čuti povodom ovih tekstova: „Mnogo je to, brate, lično. Šta god da premijer uradi, ti i tebi slični biste ga kritikovali.” Ali u tom grmu upravo i leži zec. Nisam ja ličan, nego je politika u današnjoj Srbiji potpuno personalizovana i vrti se samo oko jednog čoveka – a što nije dobro ni za Srbiju, ni za njega samog. Ali takvo stanje nisam proizveo ja, niti više-manje minorna parlamentarna i vanparlamentarna opozicija, već premijer sam. A još više armija nekompetentnih udvorica, koji, skrivajući se ispod njegovog skuta i njegovog kulta, opravdava svoje postojanje diveći mu se „mentalno i fizički” šta god da kaže ili uradi.
I to nije nikakva stilska figura, već doslovan opis stanja. Ako proda železaru, odlično, super, svaka čast Vučiću. Ako je ne proda, isto tako – odlično, bravo. Ako odluči da bude vanrednih izbora – tako je, treba da se čuje glas naroda, građani imaju poslednju reč. Ako reši da izbora ne bude – tako je, ima mnogo posla, nemamo para za bacanje, reforme ne mogu da čekaju i trpe zbog predizborne kampanje. Ako ode u Srebrenicu – bravo. To je mudro i državnički, moramo se okrenuti budućnosti. Ako ne ode – još bolje, neće Srbiju niko ponižavati itd.
Vučić je veoma blizu toga da ne mora ništa i nikom da objašnjava ili da ubeđuje. Kao u Orvelovoj čuvenoj alegoriji, Vođa samo uperi prst u jednom ili drugom smeru, ka jednoj ili drugoj meti, a preparirana masa ga poslušno sledi, tupo ponavljajući jednu te istu mantru: „Četir’ noge dobre, dve noge loše. Četir’ noge dobre, dve noge loše.”
Dakle, nasuprot takvom pretpolitičkom i idolatrijskom postavu koji sve više dominira ne samo biračkim masama nego i ovdašnjim političkim i medijskim prostorom, pozicija sa koje mi ovde govorimo i kritikujemo nije apriorna, a još manje lična. Na primer, hajde da zamislimo nezamislivo. Ako Vučić obustavi prodaju „Telekoma”, ako odustane od gašenja i privatizacije lokalnih medija, ako se odrekne ambicije da bude urednik i cenzor svih novina i televizija, ako se oslobodi ovog zakasnelog i umnogome karikaturalnog neoliberalnog i evrofanatičnog štreberaja, ako ne pristane da bude grobar Republike Srpske, ako prestane da se opsesivno bavi opozicijom i urušava sve institucije osim samog sebe – ili ako, za početak, uradi makar nešto od toga – reći ću da je to za pohvalu, bez obzira na to da li će to njemu ili njegovoj stranci doneti popularnost i političke poene. I obrnuto.
Glavni urednik časopisa „Nova srpska politička misao”
