Izvor: Blic, 23.Maj.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Polako se pretvaramo u gmizavce
Polako se pretvaramo u gmizavce
Stalno se pitam da li je neko prepoznao sebe u ovim mojim gušterima?! kaže beogradska umetnica Iskra Bravo, autor intermedijalne izložbe priređene, ovih dana, u Salonu Muzeja savremene umetnosti. Gmizavci od novinske hartije, kartona i toalet papira, od prirodnog ili recikliranog materijala, kao crtež, reljef ili video rad, naselili su teritoriju Galerije pustinje, da bi simbolizovali stanje i evoluciju bilo kog bića. Evociraju strah, trajanje, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << mogućnost adapacije svuda, u različitim prostorima i kulturama. Istovremeno, mogu da asociraju na dobro i zlo, na prijatno ili neprijatno. Do ove godine, Iskra Bravo je završila slikarstvo na FLU u Beogradu, kod profesora Branka Protića, sredinom 80-ih boravila je godinu dana u Parizu, na klasi za crtež kod profesora Vlade Veličkovića, živela u Grčkoj, Izraelu, Kipru, Tunisu, gde je samostalno i grupno izlagala, a krajem ove godine planira odbranu magistrature.
Vaša izložba nosi naziv:'Evolucija ljudskog bića'. Evoluira li današnji čovek i u šta?
Evoluira unazad. Simpatična životinjica gušter govori, zapravo, o tome da se svi mi, polako, pretvaramo u gmizavce. Odnosno, taj deo smo već odradili, 99%. Ostao je još samo rep koji se neda, regeneriše se, ali, šta imaš od repa? Sve ovo što se oko nas dešava, utiče i na ono što radimo i na našu ličnost. Osim toga, kao što se i svi prirodni materijali recikliraju, valjda se i mi sami recikliramo, ili nas recikliraju... Međutim, moguće je i da se neki gušter pretvori u anđela. Šta je za vas značio boravak u Parizu?
Svakako jedno veliko iskustvo, samo da sam znala da ga iskoristim... Tamo te bukvalno teraju da, uz predviđeno, odmah radiš i nešto svoje, kao i da se sa tim pojavljuješ, što ovde nije slučaj. Međutim, iako je tako, treba to i da ti dopre do mozga. Posle izvesnog vremena boravka u inostranstvu, ma gde bila, uvek me je nešto vuklo da se vratim u Beograd, iako smo mi, ovde, opterećeni nekim potpuno nebitnim stvarima. Da li vas Pariz još interesuje?
Ne, čak ni u smislu dokazivanja. Zasitila sam ga se, radije bih otišla u Eks an Provans, u provinciju. Mada, posle toliko vremena bio bi zanimljiv susret sa Parizom, kao sa nekom prošlošću ili odredištem. U tom slučaju, ne bih više išla kod prijatelja, već sa ciljem da nešto uradim. Ne ide se više tek tako...
Ko god danas iz Beograda otputuje makar i u Budimpeštu, doživi šok.
Zavisi, meni je upravo Beograd bio šok, posle sedam godina provedenih na Kipru, koji je, kao konglomerat različitih stvari, pomalo napet a pomalo je i obdanište. Nije skučeno kao kod nas. Niko te ne provocira pitanjem ko si. Zemlja, kamenje, različiti oblici, trajanje, reči sve se to, iz različitih sredina u kojima sam bila, slilo u mene. Pustinja, koju sam više dotakla, nego što sam u njoj bila (opet, moj propust) puna je boje, jednostavnosti i mira. A gušteri, njih ima i tamo i ovde, ima ih svuda, prilagođavaju se, niko im ne traži ličnu kartu. Mora da je divno živeti tako opušteno! Gde vam je bilo najprijatnije?
U Starom gradu u Nikoziji, gde koračaš kao u Beogradu. Prepoznaješ neke mirise, osećaš stanje lične sigurnosti. Definitivno tamo, i u Jerusalimu. A od ostalih utisaka?
Nisam zainteresovana za šoping, pa me mnogi tamo nisu razumeli. Želela sam da nešto uradim. U Muzeju plute u Tunisu nalazi se jedna moja kornjača kao kakva bova. U Atini su mislili da treba da se odmorim, a ja sam opet tragala za svojim kornjačama. Tačno je da oni žive prilično normalno, mada su i opterećeni nekim problemima, koje mi nemamo ili za njih ne nalazimo vremena. Ali, tamo možeš da budeš ono što jesi, čak i ako nemaš dovoljno novca. Boravila sam u izraelskom Centru za kreativnu umetnost, neko vreme spavala u ateljeima, selila se iz mesta u mesto, crtežima plaćala smeštaj. Komunicirali smo sa meštanima i decom, i pamtim ih kao smirene ljude. Možda i preterujem. Odbrambeni mehanizam ti nalaže da memorišeš samo lepo. Bilo je i avantura. Retko ko bi se usudio da kolima prođe jordanskom dolinom! Da se vratimo na naše prilike. Pored osećaja teskobe koji svi delimo, šta još može da snađe danas umetnika prilikom rada na nekom projektu?
Najgore je kada se institucije prepucavaju preko vas, i onda ostanete kratkih rukava za nešto bez čega vaša ideja nije u potpunosti realizovana. Kako podnosite ovako loš standard?
Teško je, ali ne vredi rasipati energiju , živeći žalopojku i patetiku. Ja nosim 'second hand' ali se ne osećam loše zbog toga, i ne mislim da je to razlog da se bude agresivan. Kako se osećate sada, nakon otvaranja izložbe?
-Dok sam radila, bilo je i grozno i fenomenalno. Osim šuštanja papira i novina (bez čitanja) pojma nisam imala šta se sve dešava u gradu. Onog trenutka kad se sve završilo, osetila sam pustoš i besmisao. Taman apsolviraš da treba da radiš ono što želiš, i da te ne zanima šta će sredina da kaže, sprovedeš to, ali ne možeš da budeš zadovoljan, jer krene suočavanje sa realnošću: počela je ova 'fešta', treba da se čuvaš... Već dugo živimo u strahu. Od čega?
Ljudi se plaše zmija, a, ustvari, one se plaše čoveka, i treba da ga se plaše. Strahujemo i zbog neverice. Svi gledaju jedni druge sumnjičavo. Prethodno je preovladavao očaj na licu, a sada nezainteresovanost. Niko ne razmišlja o budućnosti. Živimo u vremenu gluposti, primera gluposti ima sve više, ali mi mislimo da u tome ne učestvujemo, već da samo posmatramo. Ljubica Jelisavac
Iskra Bravo:
