Izvor: Politika, 08.Apr.2012, 00:38 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pohod na beznadežne
Poodavno na predizbornoj sceni, preciznije iza nje, nije bilo toliko ljutitih, razočaranih, kolebljivih, neopredeljenih ili birača koji ne nameravaju da se na Đurđevdan pojave pred glasačkim kutijama.
Onih iz prostora beznadežnosti koji misle da u Srbiji postoje dve vrste ljudi.
Jednih, na vlasti, kojima je sve dopušteno, koji rade šta hoće ili uopšte ne rade, koji nikome ne odgovaraju. Dispečera koji zadužuju Srbiju, skrećući novac u sopstvene ili tajkunske džepove, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << koji su zajedno s proizvodnjom uništili i optimizam.
Drugih, koji moraju da rade sve što se od njih očekuje ili uopšte ne rade – zahvaljujući prvima, koji se ništa ne pitaju sem dok ne dođu izbori, koji grcaju pod porezima, ali se očekuje da uredno plaćaju kućne račune i promašaje prvih.
To su oni koji na pitanje da li će posle izbora biti bolje, sebi odgovaraju: neće. Oni koji kažu: svi su već bili na vlasti, imali su prilike da se dokažu, a znamo kako se to završilo. Oni koji procenjuju da će ostati gubitnici i da su večiti dobitnici samo političari i kamarila oko njih.
Oni koji među „narodnim prvacima“ koje imamo na obzorju pod šljivama ne vide nekog ko će stvarno stvari promeniti nabolje. Oni koje niko nije razuverio da političari smatraju da je narod glup pa mogu da mu obećavaju kule i gradove.
Ranije je postojala grupacija negde oko centra, s leve ili desne strane, koja je predstavljala solidan barometar političkih gibanja. Čineći ono što se zove „srednja pozicija“, glasali su svojevremeno za Vojislava Koštunicu i Borisa Tadića – uvodeći Srbiju u vreme kohabitacije od koje se ni do sada nije oporavila. Progutali su koaliciju demokrata i socijalista.
Danas je uvećan broj ljutitih – čitaj razočaranih, i neopredeljenih – čitaj apatičnih birača. Uključuje i one koji su koliko do juče u smislu svojih političkih naklonosti bili ili genetski programirani ili formatizovani događajima.
Onih koji su zaista bili aktivisti neke političke opcije i ideje, a danas, osećajući se prevarenim, žele prvo da dobro razmisle da li da glasaju ili za koga da glasaju.
Kriza u kojoj živimo, neispunjena obećanja kojima smo okruženi, odvojenost vlasti od izborne baze, sve je to uzrokovalo da se mnogi životi izokrenu do te mere da su ljudi pogubili entuzijazam ili fanatizam – zavisno kako to posmatrate – prema strankama koje su nekada podržavali.
Političari sada umilno pokušavaju da ih mobilišu, da ih manje ili više ubedljivo razuvere. Počelo je veliki lov na neopredeljene i razočarane duše, na one koji očekuju nešto novo.
LDP nudi Preokret, URS priča o „zaokretu“, SNS o „pokretanju“.
Strahom od kažnjavanja ili apstinencije najviše su ophrvane Tadićeve demokrate. Razumljivo. Oni su bili na vlasti protekle četiri godine koje će se pridružiti kolekciji proćerdanih šansi još jedne srpske generacije.
Od devet obećanja sa prethodnih izbora, ispunjena su dva i po: dobili smo kandidaturu za EU i bezvizni režim i stabilne penzije. Od obećanja da će biti 200.000 novih radnih mesta, dobili smo 400.000 manje radnih mesta nego pre četiri godine.
Uzalud je funkcioner DS-a Goran Ješić govorio da njegova stranka prvo treba da se izvini biračima za sve što nije uradila pa da tek onda uđe u kampanju. Umesto toga, štetu bi trebalo da nadoknadi lično Tadić svojim svakodnevno pažljivo doterivanim TV autoritetom i marketinški uzdizanom popularnošću.
Ne iznenađuje me da je predsednik Republike prevremeno podneo ostavku na položaj i pohitao da pomogne stranci čiji je šef. Pokušaće, ne bez rizika, da trijumfuje na dva koloseka: predsedničkom, gde su mu vetrovi naklonjeniji, i parlamentarnom, gde je mnogo neizvesnije.
Moraće da motiviše na glasanje neopredeljene i razočarane birače DS-a. A takvih su „žuti“ tokom minulog perioda prikupili više od bilo kog drugog političkog rivala.
Trka se uvođenjem predsedničkih izbora u igru personalizovala se na Tadića i Tomu Nikolića koji se bore u istoj političkoj ravni: proevropskoj. Kako veliki deo „srednje pozicije“ priželjkuje pobedu upravo te opcije, kako će DS i SNS odneti lavovski deo tih glasova, njihov klinč je neizvesniji nego ikad ranije.
Svestan sam činjenice da se većina Srba pre opredeljuje prema imenu i prezimenu kandidata nego prema programima koje zastupaju. Što znači da predsednička trka ličnosti treba da zaseni parlamentarnu.
No, može li se Srbija svesti na dve opcije i dva kandidata. Bilo bi to suviše pojednostavljeno. Ne bi valjalo. Suviše su slični, barem retorički. A i ne nemamo predsednički već parlamentarni sistem, bez obzira što to u praksi nije tako izgledalo.
Dakle, kandidatima za predsednika ostavljam da se predstave kao kandidati svih ljudi, a ne stranaka kojima upravljaju. Nešto sumnjam da će tako biti, ali to je što je.
Vraćam se parlamentarnoj sceni. Srbiji trebaju stabilnost i legitimitet vlasti – što podrazumeva izolaciju ekstremnih elemenata politike. Tako barem nalaže racionalna logika.
Ali, racionalni birač postavlja sebi pitanje: kako da glasam za one koji su me dovde doveli?
Ili: kako da glasam za ista stara lica večitih gubitnika, a ovo baš i nije neko vreme za eksperimente?
Prvo pitanje brine demokrate. Drugo se odnosi na naprednjake. Ako DS nema nameru da se izvini za neispunjeno, zašto Tomini propuštaju priliku da odlučnije razbiju dileme i zaleče rane V. Š. bedža koji su dugo nosili na reveru.
Što bi trebalo da znači da i najveća partija vlasti i najveća stranka opozicije – u manjoj meri njihovi manji saveznici – mogu da plate ceh ljutitima i razočaranima. Prvi više, drugi manje.
Koliko god se stranački lideri trudili da budućnost oslikaju pastelnim tonovima, gorka stvarnost otkriva samo zatamnjene horizonte. Malo je svetlosti koja bi mogla da obraduje birače željne vizija, promena i kreativnosti.
Proevropski blok nesumnjivo će trijumfovati – što je dobro jer bi u suprotnom bilo izuzetno teško upravljati zemljom u vremenima krize koja nas i dalje čekaju – ali koja će se od dve zastave tog bloka podići na jarbol u Nemanjinoj?
Kolika će biti izlaznost, koliko neopredeljenih do kraja? Da li će glavni akteri u poslednji čas smisliti neki šou da bi pridobili auditorijum skeptičnih, bez obzira što oni sa sve manje simpatija gledaju njihova lica?
Jedno je sigurno: za promene scenarija i skripta sve je manje vremena. Ukoliko ne stišaju osvetoljubivost, ukoliko ne razbude apatične, ključni protagonisti naše političke scene moraće da se pomire da su njihovi predizborni performansi jedne dodatno razljutili a druge baš uspavali.
I sad šta? Teško je predvideti kako će teći parlamentarni, predsednički i lokalni izbori – što biraču omogućava da složenost svojih raspoloženja olovkom iskaže na različitim listićima.
Za sada je osećaj ljutnje i potrebe kažnjavanja i te kako prisutan. Ali, što smo bliže izborima, dileme će se raščišćavati. Analitičari već kažu da ni crno raspoloženje ni beli listići ne mogu ozbiljno da utiču na odziv, da će glasati oko četiri miliona ljudi i da će propalih glasova biti manje od tri odsto.
Ako je procena Cesida tačna, Srbi će iskoristiti priliku primenjene demokratije da kažu šta misle o svojim političarima, da pokažu da narod nije glup.
U suprotnom, bio bi to jedan loš Đurđevdan.
Boško Jakšić
objavljeno: 08.04.2012
