Izvor: NoviMagazin.rs, 11.Nov.2018, 11:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: Stara slava, nove brige
Na obeležavanje 100. godišnjice okončanja Prvog svetskog rata 11. novembra više od 60 šefova država i vlada dolazi u Pariz, koji će ih dočekati svečano, ali uz napomenu da još nisu položili ispit kod “učiteljice života”, za kakvu odavno važi istorija.
Uoči njihovog prispeća, njima je (kao i liderima koji nisu pozvani ili se eventualno nisu odazvali) domaćin posredno prebacio da nisu naučili lekcije iz katastrofa 20. veka i da stoga svetu prete nova velika >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << stradanja.
Francuski predsednik Emanuel Makron ovih dana takoreći neprestano ponavlja da je zaprepašćen sličnostima između sadašnjih i zbivanja koja su posle Prvog dovela do Drugog svetskog rata. Opasnost od ponavljanja tragične istorije on vidi, pre svega, u uzletu nacionalizma, koji se “kao lepra” širi planetom, u sadejstvu sa posledicama ekonomske krize, rasplamsavanjem populizma i ekstremizma, istupanjem iz međunarodnih sporazuma, pa i pritiscima koje Evropska unija trpi i spolja (“zbog čega treba da samostalno vojno ojača”) i unutar sebe.
S njegovom dijagnozom se slažem. Nekoliko puta sam na ovom mestu slično pominjao, ukazujući da je posebno EU izložena svakojakim vanrednim pritiscima iako je, ili možda baš zato što jeste, simbol internacionalnog objedinjavanja, kad posvuda ističe nacionalna “izuzetnost”.
Od pet velikih sila, stalnih članica Saveta bezbednosti UN, četiri (sve osim Francuske) bi da promene sistem vrednosti EU. Americi Donalda Trampa smeta sklonost Evropljana ka multilateralizmu i škrtost u izdvajanjima za odbranu, pa kao i Rusija Vladimira Putina (iz strateških komšijskih razloga) pomaže snagama za demontiranje kontinentalne zajednice, dok Kina nadire ogromnim ulaganjima koja treba da pokažu kako je kapitalizam komunističke diktature efikasniji od klasične demokratije i koncepta države blagostanja. Uz sve to, Britanija ju je svojim programom za iščlanjenje dodatno uzdrmala i praktično pospešila evrofobične i antiimigrantske pokrete.
Najednom se, tako, ispostavilo da je Evropa, koja je dugo oblikovala svet, sada poligon za nadmetanje spoljnih sila koje bi da nju preoblikuju. Dobrom delom je zato, kao i zbog unutrašnjih otpora “popustljivosti” prema talasu imigranata, Angela Merkel pretrpela niz izbornih stranačkih neuspeha i nagovestila povlačenje iz politike po isteku četvrtog joj kancelarskog mandata 2021. godine.
Takva njena najava izazvala je globalna preispitivanja. Kad je na nizbrdici osoba koja je važila za de fakto lidera i EU i barjaktara (u “odsustvu” Trampa) očuvanja zapadnog sistema vrednosti, nije li to predznak stropoštavanja i svega što je ona predvodila, zabrinuto su se zapitali mnogi.
Umesto nje, na te internacionalne titule sada pretenduje Makron, s nadom da će mu Nemačka (p)ostati ortak u programiranju neophodnog reformisanja EU. Filozof Jirgen Habermas upozorava da su evropske integracije na ozbiljnoj nizbrdici i da ostaje nada u Makronov uspeh. A sa grupom istaknutih istomišljenika Habermas u Handelsblatu sugeriše da nadiranju Trampa, Rusije i Kine EU može da se suprotstavi jačanjem solidarnosti.
Ali baš ta vrlina jenjava, smatra kolumnistkinja Gardijana Natali Nugered (koja je učestvovala na nedavno održanom Beogradskom bezbednosnom forumu). Po njenom mišljenju, Evropljani kao da su “izgubili apetit da bar pokušaju da razumeju jedni druge preko nacionalnih i kulturnih granica” i da je ignorisanje, pa i provociranje suseda postalo njihova nova normalnost. Poziva se pritom na analizu briselskog Karnegija da stvaranjem atmosfere straha populističke partije šire ksenofobiju i prema drugim Evropljanima, a ne samo prema pridošlicama iz udaljenih krajeva.
Evropa ima snage da se promeni, a ostane ista, kako glasi drevna francuska izreka. Na Makronu je da to potvrdi.
Prilikom predstojećih pariskih susreta s nizom lidera – među kojima su najavljeni Tramp, Putin, Merkelova – nastojaće da ih uveri da stara slava Evrope može da se očuva iako je more nove brige. On svakako zaslužuje bodrenje u naporima da oporavi EU, ali bi bilo dobro da mu elitni sagovornici kooperativnijom politikom demantuju procenu da sadašnjost podseća na zbivanja koja su posle Prvog svetskog rata stvarala uslove za još veći opšti rat.
Voleo bih da se isporuči takav demanti. Ali ne verujem da će ga biti. Ulivanje straha podanicima da preti nova globalna konfrontacija je, uostalom, jedan od proverenih načina da se učvrsti lokalna vlast, što je prioritet svim vladarima, pa i učesnicima pariske komemoracije…
Pogledaj vesti o: Pariz
