Izvor: B92, 11.Avg.2011, 14:40   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Jeste li čipovani?

Kao svaka nova tehnologija, RFID je odmah stekao mnogo obožavalaca i još više bezrazložnih neprijatelja. Hajde da ga najpre upoznamo, pa tek onda zauzmemo stav...

Izraz RFID je skraćenica od Radio Frequency Identification,radio-frekventna identifikacija. Ništa spektakularno, reklo bi se: dva primopredajnika komuniciraju tako što čitač emituje poruku u kojoj je sadržan zahtev za identifikacijom, a tag se odazove svojim kodom. To nije ništa novo, ali je kvalitativni skok >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << omogućen kada je neko došao na jednostavnu ideju da iz taga izbaci baterije za napajanje, a da umesto njih direktno koristi energiju iz antene.

Time je smanjen domet između čitača i taga a povećan je zahtev za velikim i efikasnim antenama, ali je nepostojanje baterija dovelo do smanjenja dimenzija, težine i cene, te do potpunog odsustva potrebe za održavanjem. Odmah su pronađene nove primene.

Danas nalazimo RFID tagove u obliku samolepljivih etiketa ne debljih od papira, privezaka za ključeve, kartica za isključenje alarmnih uređaja i automatsko otvaranje vrata, kao i u bezbroj drugih oblika.

Malo teorije

Mada postoje aktivni RFID tagovi, koji imaju svoje baterije za napajanje pa su i domet i dimenzije znatno veći, ovde ćemo govoriti samo o pasivnim tagovima, čiji domet se meri centimetrima.

Čitač i tag imaju podešena LC oscilatorna kola, kojima induktivnosti (L1 i L2 na priloženoj blok-šemi) ujedno služe i kao antene. Standardne učestanosti su 125 kHz ili 13,56 MHZ, mada postoje i uređaji koji rade u UHF području, od nekoliko stotina MHz do gigahercnog opsega, ali se kod ovako visokih frekvencija ne koriste ovako vis zavojnice, nego rezonantni provodnici specijalnih oblika.

Na šemi je prikazan jedan od principa na kojima rade RFID uređaji. U levom delu je čitač, koji predajnikom TX1 napaja oscilatorno kolo L1C1 naizmeničnim signalom noseće učestanosti (125 kHz ili 13,56 MHZ), modulisanim (periodično prekidanim) digitalnim signalom. Tag, koji je u desnom delu šeme svojim oscilatornim kolom L2C2 prima isti sign demoduliše ga (uklanja noseći talas) prijemnikom RX2 i prosleđuje digitalni signal do procesora CPU2. Istovremeno se signal sa antene ispravlja diodama D1-D4, pa se kondenzator C3 puni jednosmernim naponom koji služi za napajanje taga.

Povremene pauze u predaji čitača, kada se šalju logičke „nule", neće uzrokovati prekid u radu taga, jer u kondenzatoru C3 ima dovoljno energije do sledeće „jedinice".

S druge strane, tag šalje poruku čitaču tako što periodično prigušuje svoje oscilatorno kolo (antenu) elektronskim prekidačem, koji je u šemi pojednostavljeno prikazan kao preklopnik S1. On, dakle, nema svoj predajnik, pa logičke jedinice šalje čitaču tako što kratkim spojem na oscilatornom kolu L2C2 preoptereti oscilatorno kolo L1C1, čime će delimično smanjiti napon. Ovo je prikazano oscilogramom „Prijem 2" u gornjem delu šeme. Ostaje samo još da prijemni deo RX1 u čitaču demoduliše serijski signal i pojača ga.

Dakle, čak i tokom prijema, predajnik radi punom snagom. Naizmenični signal na izlazu iz predajnika TX1 je uvek jednak, a kratkotrajna induktivna preopterećenja oscilatornog kola stvaraju pad napona na otporniku R1, čime se prima poruka.

Još neke varijante

Jednostavniji tagovi, koji spadaju u takozvanu read only grupu, uopšte ne mogu da primaju poruke, jer nemaju prijemnik RX2. Oni ne- prekidno ponavljaju svoju poruku, koja se sastoji od serijskog broja, dovoljno velikog da je jedinstven samo za taj tag i nikada i nigde na svetu se neće ponoviti.

Na šemi je prikazan Read/Write sistem, koji dozvoljava komunikaciju u oba smera. U tagovima ove grupe obično postoji Flash memorija, u koju će CPU2 upisivati podatke koje šalje čitač i koji će ostati tamo sve dok se ne upiše nešto novo ili dok ne stigne komanda za brisanje. Ovakvi tagovi (naročito oni koji rade na učestanosti 13,56 MHz) imaju nešto drugačiji princip slanja poruka, jer oni ne prigušuju oscilatorno kolo elektronskim preklopnikom, nego imaju svoj predajnik (kao TX1), čime se postižu veće brzine prenosa podataka.

Razlika je i u tome što tokom prijema poruke od taga, čitač mora da isključi svoj predajnik. Postoje i varijacije u načinu modulisanja nosećeg talasa. Umesto amplitudne modulacije, koja je ovde prikazana, koriste se i sistemi kod kojih se nule i jedinice razlikuju po različitoj učestanosti ili fazi signala predajnika.

RFID ili bar-kod?

RFID tagovi su znatno otporniji, pouzdano i brzo se čitaju a nude ne samo razlikovanje proizvoda, nego i svakog pojedinačnog primerka. Tako je moguće jednim potezom ne samo naplatiti proizvod i registrovati da je prodat, nego memorisati i njegov serijski broj.

Osim toga, bar-kod je moguće čitati samo jedan po jedan, a RFID tagovi mogu da se čitaju i ako su „na gomili". Razvijeni su posebni antikolizioni algoritmi, koji omogućavaju da čitač „prozove" jedan po jedan tag i da ga pročita, a da operator uopšte ne razvrsta robu. Za ovaj postupak je potrebno da antene u svim tagovima budu pravilno orijentisane, a to znači da njihova osa bude blizu ose zavojnice čitača.

Zato ovo „čitanje na gomilu" nije primenljivo za kabastu robu, ali se vrlo lako realizuje za proizvode male debljine.

Ako bi papirne novčenice imale ugrađen RFID čip, mogli bismo RFID čip, mogli bismo da doznamo koliko novca imamo (pa čak i u kojim apoenima) bez otvaranja novčanika. Nažalost, isto novčanika. Nažalost, isto bi mogao da dozna i neko se s čitačem samo približio našem džepu. Zato već ulaze u upotrebu specijalni novčanici koji nisu „providni" za radio-talase.

Ovaj problem bi mogao da bude prisutan za kartice kojima otvaramo ulazna vrata stana jer, ako smo neoprezni, neko bi mogao neopaženo da prođe pored nas i da snimi kod našeg RFID „ključa".

Zbog svega toga, u tagovima se često primenjuje kripto-zaštita, tako da je njihov odziv čitaču uvek različit, a ipak jedinstven i prepoznatljiv. Jedno čitanje koda ne znači da će i sledeće čitanje rezultirati istim kodom, pa je svako kopiranje bespredmetno. Nažaost, ovaj sistem zaštite od visokotehnološkog kriminala nije primenljiv za read-only tagove.

Koju učestanost odabrati?

Ako zanemarimo UHF i mikrotalasne RFID uređaje, koji se koriste samo u posebnim slučajevima, ostaje da vidimo po kojim kriterijumima ćemo se opredeliti za jednu od preostale dve učestanosti kada kupujemo ili projektujemo sistem.

Ako ste pomislili da je domet presudan faktor, znajte da su po ovom pitanju obe učestanosti približno jednake. Uglavnom važi pravilo da je maksimalni domet jednak dvostrukom prečniku zavojnice antene, tako da ćete sa standardnim tagovima (formata kreditne kartice), čiji prečnik zavojnice je oko 5 cm, ostvariti oko 10 cm dometa.

Privesci za ključeve sa ugrađenim tagom imaju oko dva puta manju zavojnicu, pa će i domet biti upola manji. Razlika je znatno veća u broju namotaja – tagovi od 125 kHz imaju antene sa preko 100 namotaja, a za 13,56 MHz između 2 i 8 namotaja, pa se realizuju na samom štampanim kolu ili štampom sa provodnom bojom na papiru.

Sam RFID tag, inače, ne sadrži ništa osim zavojnice i čipa, na kome su integrisane sve komponente. Mada je lakše odštampati zavojnicu od 4 namotaja nego namotati 130 navoja tankom žicom, cene tagova se ne razlikuju previše i za obe učestanosti se kreću od 0,25 do nekoliko evra po primerku, u zavisnosti od tipa i naručene količine.

RFID sistemima koji rade na 13,56 MHZ ostvaruju se veće brzine. Za obične read-only tagove, kakvi se koriste za kontrolu ovlašćenosti pristupa i kod kojih jedan „paket" obično sadrži samo 64 bita, svejedno je da li će se komunikacija ostvariti za 2 ili 5 milsekundi, pa opseg nije od velikog značaja.

U jednom području primene, ipak, postoji razlika koja daje pre- dnost nižem opsegu od 125 KHz. Kod ovih tagova je, umesto velike „vazdušne" zavojnice, moguće napraviti antenu na malom jezgru od ferita, ne debljem od 1 mm, pa može da se napravi tag veoma malih dimenzija. Ovo je od značaja kod tagova ugrađenih u staklene am pule, kojima se potkožno „čipuju" životinje, pa i ljudi.

Čipovanje živih bića

Izgleda da nas u kolektivnom sećanju i dalje progone užasi iz Drugog svetskog rata, kada su logorašima tetovirani brojevi. Sa gledišta ratnih zločinaca ovo je bilo praktično rešenje, ali su žrtve, sasvim opravdano, to doživljavale kao (najblaže rečeno) – poniženje. Zato se danas svako obeležavanje tretira kao nedostojno čoveka.

Nasuprot tome, niko se ne protivi obeležavanju životinja. Nekadašnje žigosanje stoke usijanim klišeom, za koje smo doznali iz kaubojskih filmova, zamenjeno je tehnološki savršenijim obeležavanjem RFID tagovima, koji se obično pričvrste na rupu u uhu životinje. Ovim se olakšava evidencija za svako grlo u velikom stadu.

U modu takođe ulazi i čipovanje kućnih ljubimaca, kojima se staklena ampula sa RFID tagom pomoću injekcije ubacuje ispod kože vrata. Ovo olakšava vraćanje ljubimca vlasniku kad se obeleženi pas ili mačka izgube.

U javnosti je istovremeno započela i histerija protiv nečega što zapravo nigde ne postoji: prisilnog čipovanja ljudi. Nijedna država na svetu nikada nije izdala takav zahtev, ali je iracionalan strah kod ljudi ipak učinio svoje i oni su počeli glasno da protestuju protiv mogućnosti da nekada nekome tako nešto padne na pamet.

Zato je možda razumljiv strah neukih ljudi od čipova u ličnim dokumentima. Ovakav elektronski zapis zapravo ne predstavlja ništa veću povredu privatnosti od klasičnog sistema, u kome su svi lični podaci ispisani na papiru.

Neosnovan je strah da će neko moći da nas prisluškuje ili prati na daljinu ako imamo ovakvu ličnu kartu.

Ipak, zakonodavac je odlučio da poštedi ljude tog opterećenja i dauvede lične karte sa elektronskim zapisom koji se ne čita pomoću radio-talasa, nego kontaktno, pa i to za onoga ko pristane na takav dokument – ostali mogu da koriste klasičan papirni zapis.

Zato su RFID tagovi našli mesto u našim pasošima, ali nikome (još?) nije palo na pamet da se pobuni protiv toga, mada u elektronskom zapisu pasoša ima mnogo više podataka nego u ličnoj karti. Zašto? Teško je reći, ali bi to mogao da bude pokazatelj da se u „pobuni protiv čipovanja" ipak krije običan hir, koji ima veze s nečim drugim, a ne sa razumom.

Činjenice su, ipak, nedvosmislene: ljudi se čipuju!

Ugrađuju sebi ispod kože (uglavnom u meko tkivo, mesnato „jastuče" između palca i kažiprsta desne ruke) RFID tagove namenjene za čipovanje životinja.

Ali, oni to rade dobrovoljno i niko ne može da im diktira šta će učiniti sa svojim telom za svoj novac. Ovo plaćaju ne samo novcem, nego i sa malo bola i neugodnosti prilikom zarastanja (jer je injekcija de- bela skoro 3 mm), a šta dobijaju zauzvrat? Treba im verovati da oni to znaju. Neki time omogućavaju pristup na neka „ekskluzivna" mesta, gde je moguć ulazak samo ako možete na ovaj način da se identifikujete, ali je veći broj korisnika verovatno privučen mogućnošću da impresioniraju nekoga time što će sva svoja vrata otvarati bez ključa (jer elektronski ključ nose u sebi) ili time što je takav ključ nemoguće zaboraviti ili izgubiti.

Mnogi su nakon intervencije i ugradnje čitača u vrata bili razočarani kad se pokazalo da nije dovoljno jednostavno se uhvatiti za kvaku i otvoriti vrata, jer

su (prekasno) ustanovili da je orijentacija taga (koji zbog fizičke strukture tkiva mora da bude postavljen u smeru kosti koja spaja kažiprst sa zglobom šake) nepovoljna za komunikaciju sa čitačem, pa moraju da prave akrobacije sa šakom da bi njihov tag bio u istoj osi sa antenom čitača.

Možda ne treba žuriti sa donošenjem odluka i zaključaka, a budućnost će nam pokazati šta je za nas najbolje.

Autor: Voja Antonić, PC Press

Nastavak na B92...

S media: Jeste li čipovani?