Izvor: Objava, 16.Avg.2018, 14:55   (ažurirano 02.Apr.2020.)

БЕОГРАД

Главни град и престоница Србије. Уздиже се на ушћу Саве у Дунав, у загрљају шумадијских и панонских небеса.

У темељима су му келтска тврђава и антички Сингидунум, кога су Словени и Авари разорили почетком VII века. Данашње име Београда први пут се помиње 16. IV 878. године у писму којим папа Јован VII извештава бугарског кнеза да је сменио београдског епископа - "еpiscоpаtus Bеllоgrаdеnsis". Кроз Београд су три пута пролазиле крсташке војске, Угри су га три пута преузимали од Византије и рушили.

Под српску власт Београд први пут долази 1284. године, када га је краљ Драгутин добио од Угарске на управу, али за време краља Милутина Угарска поново узима Београд (1319). Деспот Стефан Лазаревић добија Београд од Угарске 1402. године, обнавља га и претвара у своју престоницу. Град је тада доживео знатан економски и културни напредак. Деспот Ђурађ Бранковић 1427. године предаје Београд Угрима, који га два пута бране успешно од турских опсада и напада. Држе га све до 1521. године, када га осваја Сулејман Величанствени. Током аустријско-турских ратова, Аустријанци су га освајали три пута и њиме владали 1688-90, 1717-39. и 1789-91.

Српски устаници су у Првом српском устанку ослободили Београд 1807, а 1813. поново пада у турске руке. За време кнеза Михаила (1867) Турци напуштају Београд, а кључеви града предати су кнезу Михаилу.

У првом светском рату, 7. октобра 1915. године, браниоци Београда прославили су се самртним јуришем. Незаборавна је заповедничка беседа мајора Драгутина Гавриловића упућена браниоцима српске престонице:

"Тачно у 15 часова непријатељ се има разбити вашим силним јуришем, разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше престонице, има да буде светао. Војници, јунаци! Врховна команда избрисала је наш пук из свог бројног стања. Наш пук је жртвован за част Отаџбине и Београда. Ви немате више да бринете за ваше животе, који више не постоје... Зато, напред у славу!"

Колико може да се воли Београд, да се за њим копни и чезне, да се за њега живи, најбоље показују дирљиви стихови из поеме Милоша Црњанског "Ламент над Београдом":

Ти, међутим, растеш, уз зорњачу јасну,
са Авалом плавом, у даљини, као брег.
Ти трепериш, и кад овде звезде гасну,
и топиш, ко Сунце, и лед суза, и лањски снег.
У Теби нема бесмисла, ни смрти.
Ти сјајиш као ископан стари мач.
У Теби све васкрсне, и заигра, па се врти,
и понавља, као дан и детињи плач.
А кад ми се глас, и очи, и дах, упокоје,
Ти ћеш ме, знам, узети на крило своје.

Ти, међутим, стојиш над широком реком,
над равницом плодном, тврд, уздигнут као штит.
Ти певаш ведро, са грмљавом далеком,
и ткаш у столећа, са муњама, и своју нит.
У Теби нема моје људске туге.
Ти имаш стрељача поглед прав и нем.
Ти и плач претвараш као дажд у шарене дуге,
а хладиш, ко далек бор, кад те удахнем.
А кад дође час да ми се срце старо стиша,
Твој ће багрем пасти на ме као киша.