Izvor: Politika, 28.Maj.2010, 23:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Veća zaduženost, skuplje opsluživanje
Mediji su seu Srbiji, kao i u razvijenom svetu, skoncentrisali na ekonomski kolaps Grčke i na predviđanja sličnog scenarija u Portugaliji, Španiji, Irskoj… Interesantno da, u isto vreme, niko ne obraća pažnju na mnogo razorniju ekonomsku krizu kojom suobuhvaćene mnoge evropske postsocijalističke zemlje, pa i baltičke države – Letonija, Litvanija i Estonija – koje su odmah po raspadu SSSR-a prekinule skoro sve ekonomske >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << veze sa ostalim postsovjetskim zemljama i sa oduševljenjem se bacile „u zagrljaj” Zapadu, te bile najrevnosniji učenici MMF-a, dosledno sprovodeći neoliberalne ekonomske reforme.
Tako je, naprimer, u Letoniji pad BDP-a u 2009. godini iznosio neverovatnih 18odsto, a deficit državnog budžeta premašio deset odsto BDP-a. Spoljni dug od 7,9 odsto BDP-a u 2007. stremiteljno se penje na 74 odsto u ovoj godini, nezaposlenost brzo raste (iznosi preko 22 odsto), ogroman broj građana (pre svega, visokokvalifikovanih) napušta zemlju, a desetine hiljada mladih ne stupa u brak… Nije u pitanju samo Letonija, isto to se (sa malim varijacijama) dogodilo i u većini postsocijalističkih zemalja – Estoniji, Litvaniji, Ukrajini, Moldaviji, Rumuniji, Bugarskoj, Makedoniji, Srbiji, Mađarskoj, Hrvatskoj…
Od početka tranzicije, umesto obećane pomoći, svetska oligarhija i krupni kapital su (preko svoga glavnog eksponenta – MMF-a) ponudili svoje „dobre usluge” u vidu neoliberalnog programa ekonomskih reformi, kojima je celokupni postsocijalistički prostor trebalo kolonizovati i on je tretiran, pre svega, kao tržište za proizvode i bankarske usluge zapadnih zemalja. U isto vreme, ove zemlje trebalo je lišiti vlasništva nad resursima kojima raspolažu i dovesti u takvu dužničku zavisnost da budu bespogovorni poslušnici moćnih i bogatih.
Sada niko na Zapadu ne postavlja pitanje: Kako se ekonomski kolaps mogao desiti u zemljama koje su samo dosledno radile ono što su im sa Zapada savetovali ? Odgovor je očigledan. Iskustvo mnogih zemalja u tranziciji je težak okrivljujući akt razarajućeg užasa neoliberalnih ekonomskih reformi, koje je Zapad tako širokogrudo ponudio (u stvari, nametnuo)državama u tranziciji, pa i Srbiji.
Neoliberalna ekonomija nije, međutim, bila odabrani put kojim su posle Drugog svetskog rata pošli Zapadna Evropa i Japan, a kasnije i mnoge zemlje Azije – Južna Koreja, Tajvan, Kina, Indija… Ove zemlje krenule su „klasičnim putem”: posvetile su se izgradnji adekvatne institucionalne infrastrukture za tržišnu privredu, uspostavljanju vladavine prava i stvaranju optimalnih uslova za konkurenciju i dugoročno održiv privredni rast. U strategiji razvoja oslanjale su se na marljivost građana, malu ličnu i zajedničku potrošnju i visoku stopu štednje. Pored toga, rast je podstican i aktivnom državnom politikom, potcenjivanjem kursa nacionalne valute, zaštitom domaćih proizvođača, dobrim obrazovnim sistemom i postizanjem konsenzusa kroz prepoznavanje kolektivnog interesa – upravo svim onim što je anatemisala neoliberalna ideologija slobodnog tržišta.
Nastavljanje dosadašnje neoliberalne ekonomske politike Srbiju neminovno vodi grčkom scenariju, te ćemo se veoma brzo naći u tako dubokoj dužničkoj jami (provaliji) iz koje se teško izlazi.Što je veća zaduženost, sve je skuplje njeno opsluživanje i novi krediti se uzimaju pod sve nepovoljnijim uslovima. Tako su danas kamate na grčke državne obveznice dva puta više od nemačkih. Rast kamata na državne obveznice dovodi do opšteg rasta kamata, odnosno povećava kamate na kredite privredi, što usporava privredni rast (i zapošljavanje).
Kreatori (MMF) i realizatori (srpske vlasti) ekonomske politike koja se u Srbiji vodi već deset godina, napokon nam saopštavaju da je iscrpljen dosadašnji „model razvoja”. Po potezima koji se vuku ne vidimo da se novi „model razvoja” razlikuje od dosadašnjeg. Nastavlja se sa prodajom „porodičnog srebra” (Telekom) i novim zaduživanjem (osim na Zapadu sada i od Rusije, Kine…) kako bi se popunile budžetske „rupe”. Davno je Albert Ajnštajn rekao da je jedan od simptoma bezumlja – ponavljanje jednih te istih postupaka i očekivanje od njih drugačijih rezultata.
Redovni profesor univerziteta
Jovan B. Dušanić
[objavljeno: 29.05.2010.]
