Izvor: BeautifulSerbia.info, 03.Maj.2011, 16:07   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Varoš, i to đavolja

Piše: Slobodan Ogrizović
jul 2009. godine
U planiranju izleta po Srbiji, Đavolja Varoš nam je nekako, iako veoma atraktivna, izgledala kao 'izletničko slepo crevo'. Jer je bilo teško zamislivo, i tada, a i danas, da kod Niša skrenemo za Kuršumliju, pa vidimo Đavolju Varoš, pa nastavimo ka Prištini, svratimo u Gračanicu, i nastavimo putem za Skoplje! Pa ka grčkom moru...
Kako je Varoš udaljena skoro 300 km od Beograda, ostavili smo je tada za neku specijalnu priliku. Pošto su godine prolazile, a Đavolja Varoš postala sve poznatije i eksponiranije mesto - bilo je krajnje vreme da skoknemo do tamo - pre nego što i zvanično postane svetsko čudo, i navale horde turista iz celoga sveta, sa kojekakvim đavoljim virusima.
Konačno, kakva-takva prilika se ukazala po povratku sa letovanja iz Grčke. Naime, ako ujutru polazite negde iz regije Soluna, i ako brzo prođete granične prelaze, ostaje vam dovoljno vremena da obiđete ovo zanimljivo mesto i da, u istom danu, stignete kući (tj. do Beograda u našem slučaju - osim ako se baš ne zadržite duže u Kuršumlijskom kraju, ili u nekoj od obližnjih banja).
Sa autoputa ka Beogradu, skrenućete ka Žitorađi (mislimo da smo sa leve strane videli kuću roditelja trenutno najpoznatije osobe iz ovoga kraja, ako znate na koga mislim, četiri slova, prvo C, poslednje A?) i Prokuplju. Lepa okolna priroda i dobar put, dovode vas brzo do Prokuplja - simpatičnog grada, na tromeđi Jastrepca, Vidojevice i Pasjače, sa lokalnim korzoom i nekoliko zanimljivih građevina i spomenika (koliko to može da se kaže na osnovu 'bacanja' pogleda iz kola). Prokuplje - štiklirano za ponovni dolazak. Ovde sve vrvi od istorije, u gradu Svetog Prokopija, nekadašnjoj Toplici, a i u celoj njegovoj okolini. Ovoga puta da pomenemo tvrđavu Hisar, crkvu Sv. Prokopija iz 9-10. veka, Latinsku crkvu, a tu su i neolitska staništa u selima Viča, Donja Trnava i Donja Bresnica. U Pločniku postoji arheološko nalazište naselja iz kasnog neolita i eneolita - tj. mlađeg kamenog i ranog bakarnog doba (za one koji još ne ponavljaju školsko gradivo sa decom, pa se tako podsećaju ovih 'eolita'). Prokuplje (ili tadašnja Toplica) bilo je onomad u sastavu države Stefana Nemanje, o čemu svedoče i njegove prve zadužbine, istina - u blizini Kuršumlije gde je bila tadašnja prestonica i dvor. Tek posle Moravske bitke i pobede vizantijskog cara, poraženi Stefan Nemanja je dvor prebacio u Ras.
Put dalje nastavlja ka Kuršumliji, i asfalt polako postaje đavolski loš, valjda da najavi Đavolju Varoš? Prvi putokaz ka Đavoljoj Varoši videćete tek kod Kuršumlije (glavni put inače prolazi pored Kuršumlije; ko hoće da je obiđe, mora da skrene oko 3 km sa željenog pravca), a kasnije nema problema - sve je dobro obeleženo... Posle sela Rača odvaja se i poseban put ka Varoši (oko 10 km). Početkom jula, kada smo prolazili ovuda, gastarbajterske kolone automobila stranih, zapadnoevropskih registracija, slivale su se putem ka jugu, verovatno ka Kosovu.
E sad, prilično je nejasno zašto čak ni sada, kada je potpuno jasno da je Đavolja Varoš postala 'ime' na turističkoj karti Srbije, Evrope i Sveta - nema baš nikakve table - putokaza koji bi barem nekoga od desetina i stotina hiljada turista koji prođu autoputem Beograd - Niš - Leskovac malo preusmerio ovamo? Istovremeno, videćete barem tri ogromne table (jednu još na autoputu, kada uđete iz Makedonije u Srbiju) koje vas pozivaju da obiđete Pećku Patrijaršiju, Visoke Dečane i Gračanicu, koji su, nažalost, prilično nedostupni (barem za naše turiste)... Mislim da bi mnogo efektnije i prirodnije bilo da na mestima tih tabli stoji da je 'pokrajina Kosovo, deo države Srbije, trenutno pod upravom UNMIK-a/EULEX-a' i, recimo: '(Sve) Crkve i manastiri koje ćete videti na Kosovu su deo nastanka srpske države, deo srpske srednjovekovne istorije' - i ništa više.
A s obzirom na buduće planove i status Đavolje Varoši, trebalo bi pod hitno urediti i uraditi i putni pravac Leskovac - Lebane - Đavolja Varoš, da bi se za barem nekih 50-60 km skratio 'skok' od autoputa do našeg svetskog čuda i nazad. I to sve više nema nikakve veze sa plasmanom na takmičenju za svetska prirodna čudesa, već mnogo više sa regionalnim razvojem Kuršumlijskog regiona i sa zaustavljanjem (stalnog) iseljavanja iz ovoga kraja.
Inače, poslednja tri kilometra do Varoši preći ćete skoro novim putem, nažalost već oštećenim na par mesta od junskih kiša, i nedovoljno širokim za (valjda) stotine i stotine autobusa koji ovuda treba ubuduće da prolaze. Šteta što se stvari, i kad se rade, ne urade kako treba.
Kada vozite lokalnim putevima, obratite pažnju na brojne kornjače koje prelaze put. Ako vam nije teško, zaustavite kola, prenesite ih na željenu stranu puta, pa nastavite dalje. Neće se buniti.
I, konačno, stigosmo pred ulaz u Đavolju Varoš. Sačekaće vas tezge sa suvenirima i drvena kapija - ulaz u naše svetsko čudo. Radno vreme je od 10 do 18 časova, s tim što su zaposleni đavolski fleksibilni pa će vas pustiti da obilazite đavolji lokalitet i ako malo (dođavola!) zakasnite. Jedino što će prodavci da zatvore svoje tezge, a i restoran se zatvara u tih, 18 časova, pa ćete ostati uskraćeni za kojekakve suvenire, ali i jagnjetinu i teletinu pod sačem, đavolje ražnjiće (tako piše na meniju), i razne osvežavajuće napitke (tu su i 'Prolom voda' i 'Prolom sok od jabuke'); a sve to po veoma povoljnim cenama - ili po neverovatno povoljnim cenama kad ih uporedite sa svežim uspomenama iz Grčke. Inače, karta za sâm obilazak Đavolje Varoši košta 250 dinara.
Centralni deo Đavolje Varoši (onaj opšte poznati, sa zemljanim figurama) udaljen je oko 850 metara od ulaza. Ako vam je to puno, postoji i traktor varijanta - tj. traktor sa prikolicom sa sedištima koji vas može odvesti skoro do cilja (stepeništem ćete ipak morati sami). Sportska obuća je više nego poželjna za obilazak ovoga mesta kao i za pentranje do dva vidikovca sa kojih je pogled apsolutno izvanredan.
Fascinantno je kako, dok dolazite do Đavolje Varoši - prvo kolima, a onda i peške - od parkinga do samog 'đavolskog mesta', na sve strane vidite samo zelenilo i šume, a onda odjednom dolazite, pravo niotkuda, među zemljane figure.
Trenutno ih ima 202, s tim da se 'trenutno' ovde može odnositi na desetine i stotine godina - dok priroda, kiše i erozija ne naprave novu ili sruše neku postojeću figuru. Onako naučno, vetar, pljuskovi i bujice su na ovome terenu spirali erozivno zemljište, ali su se tu umešale teške ploče od andezita koje nisu dopuštale da se rastresito zemljište ispod njih raznese tek tako. Protokom vremena, delovi tih ploča su ispod sebe 'pravili' sve više i više stubove, pa tako danas imamo te vesele figure, visoke od 2 do 15 metara, sa kamenim kapama na svojim vrhovima. Ovde ipak slika govori mnogo više od reči.
Pre naučnih objašnjenja, kao i uvek, postojale su brojne legende - te da su Varoš napravili đavoli od razrušenih crkvi (u blizini je zaista i Crkva Sv. Petke, iz XIII veka), te da su đavoli hteli da venčaju brata i sestru, a neka sila je, da spreči greh, okamenila svatove, te da su dve kolone svatova došle po istu devojku u istu crkvu, pa ih je već pomenuta sila okamenila, i tako dalje, i tako dalje. Figure su, u svakom slučaju, zaista pravo čudo, a zahvaljujući pomenutim vidikovcima imaćete neverovatan pogled na obe 'kolone svatova' a i svaka fotografija učinjena odatle izgledaće kao remek delo.
Osim đavoljih figura, videćete i Crveno Vrelo, gde su, kao i kod vidikovca, posetioci vezali brojne maramice u čvor (valjda protiv uroka), inače mesto gde izvire jako mineralna i jako kisela voda, crvene boje. Blizu figura, nalazi se i Đavolja jaruga, kao i izvor Đavolje vode, ekstremno kiseo (ph 1,5). Kako kažu, ne preporučuje se za piće (a ne znam ni ko bi 'ono' pio), jer ni sam izvor nije dovoljno ispitan, a lokalno stanovništvo, opet, tvrdi da pomaže u lečenju nekih bolesti.
U sklopu lokaliteta nalaze se i saska rudarska okna, iz kojih su još u 13. veku vađene rude bakra, gvožđa i zlata.
Sve to je dodatno začinjeno i ukrašeno drvenim skulpturama, kao i sa dve male figure (šarenih) đavolčića koji stoje kao čuvari sa leve i desne strane puta koji od ulaza vodi do vidikovaca. Celim putem prati vas i (đavolji) potok, ponegde premošćen (đavoljim) drvenim mostićima. Sve u svemu, predivan (đavolji) izlet i krajnje (đavolski) neobično mesto.
Da ne zaboravim, pored (đavoljeg) restorana nalazi se i kućica sa (đavoljom) galerijom fotografija iz internacionalne foto-kolonije, kao i sa dečjim crtežima posvećenim Đavoljoj Varoši. (Uzgred, prvo što smo uradili kad smo se vratili kući je bilo da konačno glasamo za Đavolju Varoš na sajtu za izbor sedam svetskih čuda... znate kako je - prvo da vidimo za koga glasamo, pa tek onda...)
Ubrzo smo jurcali ka Kuršumliji, a kad smo već u ovome kraju (sad i ko zna kad), skrenuli smo (ponovo) sa puta, pravcem ka Prolom Banji, kod sela Prolom. Od glavnog puta imate 10 kilometara dobrog puta do banje. Usput ćete videti i crkvu Sv. Petke, odmah pored fabrike 'Prolom vode'.
Nešto u poslednje vreme sve češće obilazimo banje... Valjda je to ulazak u određene godine, a posledično i vrsta pripreme terena za neke buduće odlaske na kure podmlađivanja. Šalu na stranu, uz svo poštovanje Prolom Banje, glavna motivacija za dolazak ovamo, bila je informacija da se u blizini nalazi Crkva Lazarica, crkva brvnara posvećena svetom knezu Lazaru, nadaleko poznata zbog šljiva koje rastu u porti crkve i uvijaju se, uvek u istom smeru. U istom onom smeru u kojem je vojska iz topličkog kraja posle pričesti obilazila oko crkve, pre odlaska u Kosovski boj. I u istom onom smeru u kojem su njihove majke i žene 'uvrtale' vratove sve gledajući da li se neko vraća sa Kosova, ali se niko nije vratio...
I kada nova drva šljive krenu da rastu, ponovo se uvijaju. Sve to se, kako kažu, dešava samo u porti.
Do crkve se dolazi tako što uđete u Prolom Banju, a zatim se na jednoj od krivina, stotinak metara pre centra banje (ako ugledate parking, pijacu, šetalište, hotele, možete biti sigurni da ste promašili to skretanje), odvaja desno zemljano-makadamski put (solidan), a vi samo pratite putokaz za krčmu (ribnjak) 'Božji raj' (kao potpuni kontrast nazivu 'Đavolja Varoš'). Ukupno imate oko 2 km makadamskog puta (do crkve), a kad prođete ribnjak, već ste vrlo blizu... Usput ćete preći i jedan drveni most, verovatno od nekog lokalnog šaljivdžije nazvan 'Most ljubavi'. Nema tu nikakve romantike, nego most izgleda kao da ga iznad rečice drži samo davna graditeljska ljubav. Ili su Prolomdžije u Vrnjačkoj Banji videli tamošnji most ljubavi, pa rekoše - da i mi imamo jedan!
Poslednji deo puta bolje pređite peške (novo odvajanje udesno, malo lošiji put), ali to vam je ionako svega stotinak metara šetnje. Uzgred, sve ovo pišem kao neko ko je imao (prilično) ambiciozne planove za jedan turistički dan, pa je svuda išao kolima. Mnogo je bolje da dođete ovamo na ceo dan, pa da lagano prošetate celim ovim putem do crkve, ručate u ribnjaku, obiđete banju.
Porta je bila otvorena, za razliku od crkve (čije je 'radno vreme' od 8h30 do 16h, izuzev četvrtkom - tek da znate). Inače, onaj pomenuti ribnjak je mesto vredno posete, sav je u cvetnim aranžmanima, a porcije od pola kilograma pastrmke dobićete za nekih 400 dinara. A videćete tu i dva bela labuda i jedno lane. Pravo banjsko uživanje.
Za razliku od Đavolje Varoši, u Prolom Banji, na južnoj padini Sokolovice, izviru blagotvornije i manje mineralizovane vode, sa brojnim povoljnim efektima za lečenje bolesti bubrega, mokraćnih kanala, organa za varenje, perifernih krvnih sudova, bolesti kože, i još ponekih. Zbog gustih okolnih šuma i čistog vazduha, ovo je i banjsko i klimatsko lečilište. Centralni deo banje, koliko smo bacili pogled, je zaista pažljivo doteran, uz veliko stepenište, silno cveće, džinovski šah, uređene izvore banjske vode... Okruženje je (barem kad smo mi svratili) bilo skoro potpuno 'penzionersko', što naročito upada u oči posle Vrnjačke Banje i Sokobanje gde ćete videti mnogo, mnogo više mlađeg sveta.

Ako ste se od ovoliko turizma za jedan dan umorili, bolje da prespavate u okolnim hotelima i motelima (Rudare, hotel Radan u Prolom Banji, motel Rado u Kastratu, možda neki smeštaj u Prokuplju), pa da sutra nastavite dalje (ipak je 300 kilometara dobar zalogaj). A onda biste sutradan mogli da vidite i Kuršumliju, sa prve dve značajnije zadužbine Stefana Nemanje (crkva posvećena Bogorodici i svetom Nikoli), kao i Kuršumlijsku, a zatim i Lukovsku Banju. Pa na Kopaonik?
Ako ne, od Prolom Banje - nazad na lokalni put ka Kuršumliji, pa zatim opet do Prokuplja, a onda, kroz kraj bogat višnjama, ka Merošini, i zatim prečicom do autoputa Niš-Beograd. I čuvajte se lokalnih traktorista sa potpuno neosvetljenim prikolicama ako ovuda prolazite predveče i noću.
Druga varijanta je da pre Prokuplja skrenete na put za Blace, a zatim pored jezera Ćelije nastavite za Kruševac i odatle kroz Stalać i Ćićevac, na autoput. A postoji i treća varijanta, kad ukinu Šengen: nazad na autoput, pa opet u Grčku.
Postavi na Fejs
Povezani tekstoviĐavolja Varoš, čudo prirode Izletište Vrelo, PirotManastir sveti Jovan BogoslovVranje, najlepše od južne SrbijeNiš, raskrsnica BalkanaSrednjevekovni grad Magilč i dolina jorgovanaMonahinja Jefimija

Nastavak na BeautifulSerbia.info...