Izvor: Politika, 02.Nov.2013, 22:02   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Umesto geografije, balkansko duhovno srodstvo

Džim Džarmuš i Aleksandar Pejn u grčkoj filmskoj misiji, dvadeseti rođendan programa „Balkanski pregled” sa pet filmova srpske proizvodnje

Solun – I kako je već uobičajeno – prepuna sala u zdanju Olimpion, žagor, smeh i gužva, ispred, na Aristotelovom trgu i onaj fini osećaj početka filmske groznice koja će u narednih desetak dana tresti naročito onu mladu publiku i 54. Solunskog filmskog festivala. Ono što nije uobičajeno je Džim Džarmuš. On je prvi put >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u Grčkoj i prvi put na dugovečnom solunskom festivalu. Putevi ga, čudno je to, na ovu stranu nikada do sada nisu navodili. A bio je uvek blizu, i u Beogradu i na Mećavniku.

Sa Džarmušovim novim filmom „Jedino ljubavnici ostaju živi”, već viđenim na ovogodišnjem Kanu, i uz lično prisustvo ove legendarne i jedinstvene figure u američkom nezavisnom filmu, kome je društvo pravio takođe  legendarni Janis Butaris, gradonačelnik Soluna, zvezda (dokumentarnog) filma i predsednik Solunskog festivala, sinoć je svečano započela najznačajnija balkanska filmska fešta, koja i ove godine nudi više od 250 filmova.

Njih 14 u Internacionalnom, a osam u Nacionalnom programu, takmiči se za prestižnu nagradu„Zlatni Aleksandar”, o čemu odlučuje žiri na čijem je čelu takođe američki nezavisni filmski stvaralac, ali grčkog porekla – Aleksandar Pejn. Sa njegovim, u Kanu već nagrađenim, crno-belim filmom „Nebraska”  9. novembra biće svečano zatvoren 54. Solun.

Osim na glavni program, mnogima će ove godine pojačani fokus biti na tradicionalno uvek dobro posećen paralelni program „Balkanski pregled”, jer on ove godine obeležava 20. rođendan. Selektor Dimitri Kerkinos kaže da je zato rešio da osim redovnih programskih celina koje obuhvataju najnovija dugometražna i kratkometražna ostvarenja, oda počast i ključnim balkanskim filmovima koji su tokom protekle dve decenije obeležili i festival i ovaj program. Svi oni zajedno, kaže Kerkinos, stvaraju platformu za komunikaciju balkanskih filmova i autora sa međunarodnom publikom.

– Ovi filmovi, u kojima su zastupljene skoro sve zemlje Balkana, sa izuzetkom Crne Gore i UNMI Kosova, grade kompleksne društvene, političke, kulturne portrete regiona, baveći se podjednako i prošlošću i savremenom realnošću svojih matičnih zemalja. Takođe, oni ilustruju bogatstvo i raznovrsnost filmskih produkcija balkanskih zemalja. Svaki od odabranih filmova predstavlja prekretnicu u novijoj filmskoj istoriji i kolektivnoj proizvodnji u regionu, osvojio je simpatije međunarodne javnosti i postao vidljiv na filmskoj mapi sveta –kaže Kerkinos.

Po njegovom mišljenju, takve prekretnice u protekle dve decenije, načinili su srpski filmovi „San zimske noći” Gorana Paskaljevića (2009). „Balkanski pregled” priredio je Paskaljeviću sveobuhvatnu retropspektivu i monografiju) i „ Beli, beli svet” Olega Novkovića, koji su uvršteni u omaž deo programa, dok je filmove „Odumiranje” Miloša Pušića, hrvatsko-srpsku koprodukciju „Sveštenikova deca” Vinka Brešana i kratkometražni animirani film „Rabbitland” Ane Nedeljković i Nikole Majdaka juniora, Kerkinos plasirao u glavnu celinu ovogodišnjeg „Balkanskog pregleda”.

Jubilej ovog programa prati i posebna dvojezična publikacija u kojoj su sabrane filmske kritike i originalni eseji. Među njima i onaj sa potpisom turskog autora Nurija Bilge Čejlana, koji na pitanje o postojanju (ne)jedinstvenosti balkanske kinematografije odgovara: „ Postoji balkanski senzibilitet. Osećam to. Možda ne mogu najbolje da se izrazim, ali kada kažete Balkan,ja vizuelizujem nešto. Neku vrstu ličnosti, vrstu duha, duše. Umesto geografskog zajedništva ili uobičajenosti, ima duhovnog srodstva...”.

Solunski festival pod dugogodišnjom komandom direktora i selektora Dimitrisa Eipidesa, koji je zaslužan i za to što se mnogi filmovi sa balkanskog područja (i iz Srbije) često domognu i festivala u Torontu (Eipides je i tamo jedan od selektora), tradicionalno neguje pravu programsku riznicu zvanu „Otvoreni horizonti”. U ovogodišnjem izdanju tu se smestilo čak 50 filmova iz celog sveta. Grčki filmski kritičari to nazivaju Eipidisovom grandomanijom i već dve godine na njegovu adresu odašilju otrovne strelice. Između Eipidesa i grčke kritičarske scene vodi se „tihi rat”. Pa, dobro, ne može se reći baš tihi, jer kod Grka kao rodonačelnika demokratije ne govori se tiho već glasno i bučno. U svakom slučaju, taj rat se nastavlja i za sada nema pobednika. Odnosno, ima, jer u Solunu uvek pobeđuje publika. Uprkos krizi, redovi pred festivalskim blagajnama i ove godine su ogromni.

Dubravka Lakić

objavljeno: 03.11.2013

Nastavak na Politika...