Izvor: Politika, 19.Jun.2012, 23:12 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Treba nam upaljeno svetlo
„Svetlo“ u nazivu izložbe ukazuje kako na prisustvo izvesnog „isijavanja“ boje na mojim platnima, kaže Miško Pavlović
Slike iz opusa „Unutrašnja svetlost” beogradskog umetnika Milivoja Miška Pavlovića biće predstavljene na istoimenoj izložbi od 21. juna do 3. jula u Prodajnoj galeriji „Beograd”. Pavlovićeva dela nastajala u periodu od desetak i više godina pokazuju „prepoznatljiv tretman svetlosti, koja kao da izbija iz same slike”, kako u tekstu kataloga >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << navodi Žaklina Ratković, viši kustos Muzeja savremene umetnosti u Beogradu. Milivoj Miško Pavlović je studije završio u Beogradu, a usavršavao se u Francuskoj. Osim slikarstvom, bavi se grafikom i ilustracijom, pedagog je na FLU, organizovao je izložbe francuskih umetnika u Srbiji i idejni je tvorac Bijenala studentskog kolaža. Nastojeći da drugim očima pogleda prostor u kom živimo, zaslužan je za „Zelene skulpture– žirafe” postavljene na Topčideru ili bioskulpture „Paun” i „Leptir” u Botaničkoj bašti.
O predstojećoj izložbi „Unutrašnja svetlost” Miško Pavlović u razgovoru za „Politiku” kaže:
– Zajednička nit ovog opusa jeste indirektno pozivanje na legende i mitove, ali i korišćenje citata umetničkih dela pređašnjih epoha. Ovaj ciklus nije nastajao kao svesna namera, već kao destilat višegodišnjeg unutrašnjeg dijaloga i traženja „svetla”. Ovo „svetlo” u nazivu izložbe ukazuje kako na prisustvo izvesnog „isijavanja” boje na mojim platnima, tako i na svetlo koje često tražimo u sebi kao pandan okolnom mraku. Stvaralački proces ima tu introspektivnu dimenziju, rekao bih kao izvesno buđenje ili osvešćivanje u toku ili posle samog kreativnog čina, kao kada se upali lampica. To traženje svetla je izuzetno važno. Od kreativnih ljudi zavisi koliko će u jednom društvu biti svetlosti ili tame...
O tome do kakvih saznanja je dovela mitologija kojom je bio motivisan i zašto je preispitivanje etabliranih simbola bilo izazov, umetnik objašnjava:
– Mitološke teme nisu moja posebna naklonost, ali budući da su one vanvremene i večne priče koje indirektno govore o ontološkoj, antropološkoj, socijalnoj i kulturalnoj dimenziji čoveka i čovečanstva, pogodne su za preispitivanje nekih etabliranih stavova i simbolike. Današnji mitovi koje stvara društvo konzumacije samo su izmenjeni mitovi davnašnjih vremena.
Umetniku je u ciklusu koji ćemo videti posebno draga slika „Lovor, jabuka i ruža”, a kako sam navodi „reč je o kombinovanoj predstavi antičke legende o Apolonu i Dafni sa srednjovekovnom prikazom Drveta saznanja između kojih je cvet ruže.
Grčki mit govori ne samo o pohoti nasilnog boga i nepristajanju žene da mu se potčini, već i o odbijanju Prirode da se povije Čoveku. Ako mit i predstavu raščlanimo, Apolon kao bog svetla, razuma i reda je oličenje muškog principa, dok je Dafne njemu sušta suprotnost: čulna, intuitivna i divlja ona se vraća prirodnom obliku i pretvara se u lovor.
Nasuprot ovoj sceni stoji Drvo saznanja sa zmijom i jabukom. Ono simbolički predstavlja test koji priroda nudi čoveku kako bi je spoznao i time spoznao sebe, od prirode same čovek je mnogo naučio, ali najčešće da bi je još bolje podjarmio i iskoristio... Zbog toga te dve predstave i mogu da stoje zajedno jer govore o istoj stvari. Ipak vizuelno, bila je potrebna fleka neke jake boje kako bi kompoziciju povezala na likovnom planu. Intuitivno sam znao da je u pitanju crvena boja, ali oblik mi se nije odmah nametnuo. Tek kasnije, kada je naslikan cvet ruže, shvatio sam da je on i simbolički dopunio moju nameru, jer je ruža simbol čistote, božanske ljubavi, Hristove patnje, filozofalna ruža mudrosti...”
Miško Pavlović se pored slikarstva bavi grafikom, ilustracijom, bioskulpturama, a ističe da ga trenutno zaokuplja, kao nastavak prethodnih ciklusa „o telu i duši” sintagma čovek-kavez.
– Istina, kavez je pre svega prepreka, barijera različitog porekla koja ne dopušta biću da se realizuje u potpunosti, a čovek ga najčešće sam stvara. Neke od tih „kaveza” nasleđujemo genetski, neki su nam socijalno nametnuti. Priča o čoveku – kavezu je zapravo priča o civilizaciji, ljudskoj rasi, predrasudama i strahovima, inhibicijama, stremljenjima. Želeo bih da se ova ideja realizuje i kao serija bioskulptura i kao nezavisni crtački i slikarski opus – kaže umetnik koji je i osnivač grupe TAT(„Topiary Art Trust”). Potom dodaje:
– Ova grupa koju osim mene još čine Nebojša Ereš i Dušan Marković je aktivna, do sada smo realizovali šest javnih projekata sa ukupno deset skulptura. Ono što je najviše obradovalo sugrađane u skorije vreme je restauracija i vraćanje polomljenih žirafa na Topčidersku zvezdu. One su imale tu nesreću da su ih od 2008. do prošle godine četiri puta rušili. To je taj mrak o kome sam govorio. Stvaranje novih skulptura i dela koje povezuju čoveka sa okolinom, kojom su umetnost i ljudski duh, dakle kultura u simbiozi sa prirodom, jeste jedno upaljeno svetlo.
Biljana Lijeskić
objavljeno: 20.06.2012
.jpg)
