Izvor: Danas, 16.Jul.2015, 22:55 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tranzicija revolucionara
Mnogi bi platili milion dolara da imaju odgovor na pitanje zašto je Aleksis Cipras, takoreći sertifikovani levičar i revolucionar, "okrenuo ćurak" i pristao na novi "Versajski ugovor". Zašto je poništio revoluciju koju je poveo i kojoj su mnogi verovali, divili joj se i prizivali je u svom dvorištu. Zašto je izdao revoluciju i pristao "na predaju Grčke koja je postala vazal evrogrupe", kako mu zameraju neki čistokrvni levičari - partijski drugovi?
Da li se tako rasni >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << revolucionar sa ambicijom da bude novi Če Gevara na Mediteranu ("a i šire") predao bez ispaljenog metka, jedino zato što je protivnička strana koristila "modifikovanu Klauzevicevu teoriju ratovanja" i umesto tenkova u prve borbene redove isturila banke? Ili ima još nešto što je Cipras video što drugi, koji ga tako vatreno podržavaju, nisu videli ili ideološki zaslepljeni nisu hteli da vide? Ima li nešto što je Cipras kao premijer spoznao u proteklih šest meseci što ga je možda navelo da prihvati zahteve kreditora-terorista-neprijatelja?
Mnogima se čini da stari Cipras-levičar opozicionar i novi Cipras-premijer nisu iste ličnosti. Utisak je da je levičar-opozicionar dosta toga u međuvremenu naučio i za pola godine više sazreo kao premijer-političar nego mnogi uvaženi profesori i ostareli intelektualci. Čak toliko sazreo, da je možda na osnovu polugodišnjeg upravljanja državom kao što je Grčka, promenio svoj ideološku habitus. Nesumnjivo je da jednu vrstu diskursa koju ima revolucionar u opoziciji - takvome je "samo nebo" granica a revolucija dozvoljeno sredstvo i ispravan put da se domogne vlasti i "pomogne narodu". Takođe je nesumnjivo da drugi rakurs ima premijer-pragmatičar, ma koliko mu srce bilo na levoj strani. Šta je bila moguća prelomna tačka u Ciprasovom poimanju stvarnosti koja ga je otreznila od levih skretanja?
Moguće je da je Aleksis Cipras kao premijer vrlo brzo i pragmatično shvatio šta je socijalizam - da je to politički sistem i društveno-ekonomsko uređenje čije je postojanje moguće samo s tuđim, pozajmljenim, parama. Socijalizam je nešto kao uspešan atletičar koji vara publiku uspesima zasnovanih na upotrebi nedozvoljenih steroida. Ciprasovo iskustveno saznanje moglo bi da ide u pravcu kako Grci nisu sposobni da proizvedu toliko veliki bruto domaći proizvod (BDP) da bi sebi mogli da priušte socijalizam kao niži oblik komunizma (koji je još nedostižan cilj, i za koji treba mnogo više kredita). Dakle, socijalizam u kakvom su doskoro živeli koristeći kredite MMF-a, evropskih banaka i evropskih poreskih obveznika.
Mediji širom Evrope i sveta puni su i dalje "tisuće bezobraznih" i spektakularnih podataka o socijalističkoj zemlji-dembeliji u kojoj se primao dodatak na platu zbog urednog dolaženja na posao, dobijala 15. i 16. plata i 14. penzija, u kojoj se u penziju išlo lakše nego u toalet, u kojoj svi rade za državu, u kojoj se jedno ostrvo iz milošte zove "ostrvo slepih", u kojoj niko ne brine o državnoj imovini i gde postoji neviđena partokratija... Taj i takav socijalizam održavan je kreditima iz inostranstva, dakle tuđim parama, novcem koji je neko drugi zaradio i uštedeo. Isto, kao i u slučaju Jugoslavije, dok nije bankrotirala.
I Jugosloveni su živeli u velikom raskoraku - svojih raskalašnih potreba i svojih skromnih mogućnosti i ne preteranog radnog angažmana u fabrikama, SIZ-ovima, sekretarijatima, komitetima, izvršnim većima... Njihova pojedinačna efikasnost i ukupna društvena produktivnost bili su daleko, daleko ispod standarda kojim se živelo, jer je Josip Broz Tito sve to "pozlatio" kreditima iz inostranstva. Zato ga se "narod" i danas tako rado seća i često priziva. A onda je premijerka Milka Planinc, vrlo brzo posle Titove smrti, morala da potpiše bankrot Jugoslavije. Cipras je dakle mogao da bude grčka "Milka Planinc", a nesporna je činjenica da su grčki "Brozovi" bili familija Papandreu. Pa i Karamanlis.
Ako je tačna teza (a izgleda da je bezbroj puta potvrđena u praksi) - da je socijalizam moguć samo uz pomoć tuđeg novca, jer nema svog pošto ne ume da ga zaradi - onda je to loša vest za sve belosvetske levičare. Jer, oduvek je i kod Srba važilo pravilo - gospodo, kol'ko para toliko muzike. Ili, ono o dužini gubera. Zato se levičari i revolucionari gnušaju znoja i zasukanih rukava, oni bi ako može da se još manje radi, ali zato egzaltirano i rado pričaju o nacionalizaciji, konfiskaciji, otimanju i podeli/deobi. To onda vice versa znači da svako ko ume, može i hoće da zaradi novac (i kao pojedinac i kao društvo) ne želi da živi u socijalizmu (ne zalećite se, ni Švedska ni Norveška nisu socijalizam). I tako se vraćamo na teoriju koja je u drugoj polovini 20 veka često bila u opticaju - da je socijalizam društveno uređenje siromašnih društava.
Istina, postoji još jedna (istorijska) prilika za pojavu socijalizma, ali je opet u pitanju tuđ novac (kapital). To je takozvana nacionalizacija, odnosno konfiskacija (jednostavno rečeno, krađa) tuđe imovine (obično "narodnih neprijatelja" a može i mrskih kapitalističkih multinacionalnih kompanija). Svoju prvu "materijalnu bazu" komunisti u SSSR-u i Jugoslaviji stekli su tako što su oteli imovinu viđenijih gazda, ali i lekara, trgovaca, sudija, apotekara, advokata, sajdžija, mlinara, skeledžija... svih mrskih narodnih neprijatelja i "derikoža". I kad se to konfiskovano posle izvesnog vremena (obično, vrlo brzo) "pojelo i popilo", posle je socijalizam morao dalje da se gradi na zajmovima iz inostranstva. Tu fazu društveno-ekonomskog razvija Jugoslavija je prošla euforično, a posle i tragično.
Najfriškiji takav globalni primer je Venecuela. Čim je pobedio, Ugo Čavez je nacionalizovao/konfiskovao imovinu multinacionalnih (naftnih) kompanija da bi "narod" uživao u blagodetima nacionalnog bogatstva (nafte). I to se "jelo i pilo" dok nije presušilo, a onda su sledile "tačkice" i prazne radnje kao u većini evropskih država iza gvozdene zavese, bliskih SSSR-u posle Drugog svetskog rata pa sve do pada Berlinskog zida. I uvek je to "grcanje" u ideološki indukovanoj nemaštini pratilo pozivanje na očuvanje nacionalnog suvereniteta (danas tako omiljenog u Severnoj Koreji, Venecueli, Zimbabveu...). Recimo, Venecuela je danas zemlja praznih prodavnica, hrana se deli "na DNK tačkice" (da bi se sirotinja sprečila u švercu), a državna naftna industrija nije u stanju da proizvede dovoljno nafte ni za elektrane, pa građani imaju problema s nestašicama struje.
Ima li zato ičeg prirodnijeg od prve čestitke koja je grčkom narodu stigla iz Venecuele pošto je na referendumu rekao istorijsko "ne" sa ambicijom da sruši Evropu. Ciprasu je bila sasvim dovoljna ta čestitka iz Karakasa. Svaku dalju sličnost potrudio se da odmah otpiše. Moglo bi se čak s visokom dozom sigurnosti tvrditi da niti on - premijer, niti građani Grčke žele da žive u državi kakva je danas Venecuela (zato im je veoma stalo da ostanu u evrozoni i Evropskoj uniji, za koju Ciprasov saborac Varufakis tvrdi da se pretvara u neku vrstu nove tamnice naroda). Socijalizam, dakle, ne zna da zaradi pare. I to mu je osnovna i najveća mana. To malo ko od fanova tog društveno-ekonomskog i političkog uređenja hoće da vidi i prizna. Svi se busaju u onu najveću prednost - da socijalizam ume lepo da podeli tuđe pare, novac koji je neko drugi zaradio. A kad taj novac treba da se vrati, onda se socijalizam brani pozivom na - demokratiju.
Čini se da je Aleksis Cipras to shvatio za samo šest meseci vođenja države. I da je odlučio prvo - da ponudi još žešće reforme i štednju i drugo - da prihvati sve nove teške uslove članica evrozone. Ideja vodilja tog teškog Ciprasovog pristanka mogla bi da bude želja da se sačuva makar i samo iskra prvobitnog (kakvog-takvog) socijalizma u Grčkoj. Jer, koliko god Vlada štedela u poslednjih pet godina reformi, Grci nisu navikli na siromaštvo (otuda i toliki protesti i bune). Problem je, međutim, što se nisu "navikli" ni na neku veliku produktivnost i efikasnost, ni kao pojedinci, ni kao društvo i dalje više vole "'ladovinu".
Jedne beogradske dnevne novine izračunale su pre neki dan da Grci i u ova vremena manje rade od Srba, ali i dalje - bolje žive. Za takvu grčku radnu etiku (tipa "kako ćemo, lako ćemo") treba još mnogo novca, bar dok se narod ne urazumi (i veže svoj kvalitet života sa svojim radnim doprinosom) i popravi svoju efikasnost na radnom mestu. Cipras je, izgleda, baš to shvatio. I za kratko vreme prošao ličnu, veoma bolnu, tranziciju od utopiste levičara-revolucionara do pragmatičnog političara-premijera. Zato je otišao u Brisel i uz nimalo lake uslove uzeo novih 86 milijardi evra kojima treba da "podmaže" tranziciju grčkog socijalizma u kapitalizam. Naravno, ni tolike pare neće ublažiti tranzicione bolove jednog dela Grka. Ali, i oni će morati, čini se kao i njihov premijer, da prođu kroz bolnu tranziciju. Posle toga mogu da mile volje da pričaju o demokratiji, tako omiljenoj temi Janisa Varufakisa i Pola Krugmana. Uostalom, nešto o tome znamo i mi Srbi.
Nešto na tu temu ovih dana pričala je i guvernerka naše Centralne banke. Na primer: "Suverenitet u doba globalizacije, informacionih tehnologija i integracija poput EU, dobija nova značenja... Suverenitet države ogleda se u donošenju odgovornih odluka u najboljem interesu većine građana... Suverena je i odluka da se zajmovi utroše za lepši, lagodniji život, ali onda nemojmo ići na referendum kada ti krediti dođu na naplatu...".
Autor je novinar iz Beograda
.jpg)
