Izvor: Danas, 18.Avg.2015, 22:23 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šta treba Grčkoj
Neki ekonomisti previđaju modernu ideju da prosperitet neke zemlje zavisi od inovacija i preduzetništva. Njihov mehanicistički pristup kaže da je prosperitet stvar zaposlenosti, a da je zaposlenost određena "potražnjom" - vladinom potrošnjom, potrošnjom domaćinstava i potražnjom investicija.
Kada je reč o Grčkoj, ovi ekonomisti kažu da je promena fiskalne politike ka "štednji" - manjem javnom sektoru - dovela do akutnog deficita tražnje i samim tim do depresije. Ali >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << to je loše čitanje istorije i precenjivanje moći vladine potrošnje.
Znatan pad zaposlenosti u Grčkoj dogodio se pre strogog ograničenja potrošnje između 2012. i 2014. - zahvaljujući, bez sumnje, opadanju poverenja u vladu. Kvartalna potrošnja grčke vlade dostigla je vrhunac od 13,5 milijardi evra od 2009. do 2012, pre pada na približno 9,6 milijardi evra u 2014-2915. Ipak, broj zaposlenih bio je na vrhuncu od 4,5 miliona od 2006. do 2009, da bi 2012. pao na 3,6 miliona. U vreme kada je Grčka počela da kreše svoj budžet stopa nezaposlenosti radne snage koja je 2009. bila 9,6 odsto popela se gotovo na svoj nedavni nivo od 25,5 odsto.
Ovi nalazi poprilično nadvladavaju hipotezu da je "štednja" dovela Grčku u sadašnje nevolje. Oni govore da grčki zaokret od visoke potrošnje iz perioda 2008. - 2013. nije izazvao sadašnju masovnu nezaposlenost.
Još jedan nalaz dovodi u sumnju tvrdnju da je štednja Grčkoj bila nametnuta. Vladina potrošnja je svakako pala - ali samo na nivo na kojem je bila: 9,6 milijardi evra u prvom kvartalu ove godine je, zapravo, više nego u istom periodu 2003. Dakle, ispostavlja se da je premisa o štednji bila pogrešna. Grčka se nije udaljila od svojih ranijih fiskalnih pravila; ona im se vratila. Sadašnju vladinu potrošnju ne treba nazivati "štedljivom", ispravnije bi bilo reći da je to kraj godina fiskalne raskalašnosti koja je kulminirala 2013, kada je budžetski deficit dostigao 12,3 odsto BDP-a, a javni dug 175 odsto BDP-a.
"Škola potražnje" mogla bi odgovoriti da, bez obzira na to ima li sada fiskalne štednje, povećana vladina potrošnja (finansirana, naravno, zaduživanjem) daje stalnu podršku zaposlenosti. Ali nedavno iskustvo Grčke sugeriše suprotno. Ogroman rast vladine potrošnje od 2006. do perioda 2009-2013. ostvario je cilj zaposlenosti, ali na neodrživ način.
Pravi kamen spoticanja je u tome što bi vlada morala da emituje obveznice da bi finansirala svoju ekstra potrošnju. S obzirom na ograničenu voljnost stranih investitora da kupuju te obveznice, morali bi da ih kupuju Grci. U ekonomiji neobučenoj za rast, relativno bogatstvo domaćinstava prema platama počelo bi da raste, dok bi radna snaga počela da se skuplja, što bi vodilo kontrakcijama zaposlenosti.
Dakle, veća potrošnja nije lek za grčke nevolje, baš kao što ih mala potrošnja nije uzrokovala. Šta je onda lek? Nikakvo restrukturiranje dugova, čak ni oproštaj dugova, ne bi bili dovoljni za postizanje prosperiteta (u obliku niske nezaposlenosti). Takve mere samo bi ohrabrile Grčku da oživi vladinu potrošnju. Onda bi zaglupljujući korporativizam ekonomije - klijentelizam i kronizam u javnom sektoru i stečeni interesi i ukorenjene elite u privatnom sektoru - dobili novi zamah. Evropska levica bi se za to mogla zalagati, ali teško da bi to bilo u interesu Evrope.
Lek mora ležati u usvajanju ispravnih strukturnih reformi. Bez obzira na to da li reforme koje traže članice evrozone uvećavaju šanse da će njihovi zajmovi biti vraćeni, ovi poverioci imaju politički i ekonomski interes da monetarna unija opstane i razvija se. Oni takođe treba da budu spremni da pomognu Grčkoj u pokrivanju troškova neophodnih promena.
Međutim, Grčka je ta koja mora preduzeti svoje reforme. I ima ohrabrujućih znakova da je premijer Cipras voljan da se za tu stvar založi. Ali trebaće mu osećaj za reforme. Grčka mora demontirati korporativističke aranžmane i prakse koje opstruiraju svaku inovaciju i preduzetništvo koji se pojave. Negovanje obilja dosetljivih inovatora i okretnih preduzetnika zahteva prihvatanje vizije smelih života kreativnosti i otkrivanja.
Autor je dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju za 2006. i direktor Centra za kapitalizam i društvo na Univerzitetu Kolumbija
Copyright: Project Syndicate, 2015.
www.project-syndicate.org
