Izvor: Politika, 17.Jul.2015, 08:18 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srbija ne može da se poredi sa Grčkom
Gotovo da nema zemlje na svetu koja se može pohvaliti da samostalno i nezavisno vodi ekonomsku politiku i da s lakoćom upravlja javnim finansijama, da ne zajmi novac na svetskom tržištu kapitala
Grčki premijer Cipras još nije rešio najveće dužničke probleme svoje zemlje. Njegov sporazum za mnoge svetske ekonomiste, poput sve grlatijeg nobelovca Pola Krugmana, ravan je kapitulaciji grčke levičarske vlade pred zahtevima >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << EU i svetskih finansijera za kreditnu podršku, bez koje bi, Grčka, bez svake sumnje, bankrotirala. Grčka defakto više ne izmiruje obaveze poveriocima. MMF-u najpre, ali još i zvanično nije priznala bankrot čime bi se i taj formalni razlog ispunio.
Pitali smo guvernera Narodne banke Srbije, Jorgovanku Tabaković, kakve pouke možemo da izvučemo iz grčkog finansijskog sloma
Mi se po mnogo čemu ne možemo porediti sa Grčkom. Mala smo, siromašna i otvorena zemlja. Sa mnogo propuštenih šansi, rana. Grčka je član EU i monetarne unije. Nas tamo još nema. Grčka ima veoma razvijen sektor usluga, posebno turizam. Kod nas je to još neiskorišćena šansa. Grčki nacionalni godišnji „kolač” višestruko je veći od našeg. Ali i pored svega toga oni su zapali u ogromnu dužničku krizu. Bili su u prilici da se lako i brzo zadužuju. I to su činili. Sada su tu gde jesu, ali, recimo otvoreno, deo odgovornosti za njihov slom snose i strani kreditori koji su im šakom i kapom davali zajmove. Gde su sada sve te bonitetske i rejting kuće koje su procenjivale rizike ulaganja u Grčku?
Grčka je na poverilački oltar položila deo svog ekonomskog suvereniteta. Da li je, po Vama, to najveća cena dogovora sa kreditorima?
Nije. „Nacionalne države sve više će deliti vlast sa drugim organima, institucijama, drugim kreatorima politike”, pisao je Draker početkom devedesetih. Nacionalna država postepeno i neprestano gubi svoju poziciju kao jedini organ vlasti. Neke vladine funkcije postaju transnacionalne, druge regionalne (EU), a neke se tribalizuju, poprimaju plemenske odlike. To je realnost savremenog sveta. Veoma mi je drago da nije došlo do „balkanizacije” Grčke i njenog odstranjivanja iz porodice evropskih država. Sve sadašnje i buduće probleme naši prijatelji Grci lakše će rešavati u EU nego sami „na brdovitom Balkanu”.
Pojedini, veoma uticajni Evropljani, iskreno žale što se to nije dogodilo.
Neka žale. Možemo EU mnogo toga da zamerimo, ali su mir i napredak dva neosporna dostignuća EU. Istrajavanje na tim ciljevima – miru i napretku za čitav kontinent i za zemlje koje nisu formalne članice EU je u interesu svih. Taj političko-integrativni proces nije doveden u pitanje.
Srbija nije član EU. Niti monetarne unije. Ima dinar. Ne preti joj, bar za sada, dužnička kriza, ali ona ipak trpi sve više zbog tih lomova u svom komšiluku. Evro izgubi koji promil vrednosti u odnosu na dolar, a nama skoči devizni dug za stotinu miliona evra. Umemo li da se branimo od tih nenadanih udaraca?
Novac i informacije su najočigledniji dokazi nadnacionalnog funkcionisanja sveta u kojem živimo. Za novac ne postoje nacionalne granice. Mi smo visoko evroizirana ekonomija, imamo čak 75 odsto te valute u našim robno-novčanim tokovima. Kad je u pitanju valutna struktura duga opšte države (svi nivoi) jačanje dolara u odnosu na evro za procentni poen, uveća naš spoljni dug za 80 miliona evra. I to nije samo knjigovodstvena kategorija već i realno uvećan trošak onom koji treba da izmiri dospelu obavezu u tom času. Na odnos dolara i evra ne mogu da utičem, ali neću da „nameštam” vrednost dinara za bilo koju interesnu grupu i da time dozvolim lomove na tržištu. Relativne stabilnosti kursa mora biti. I s tim svako mora da računa.
Da li biste ovog časa bili u koži guvernera narodne banke Grčke?
Činim sve, zajedno sa vladom, da se nikada u takvoj situaciji ne nađem. Još jednom se pokazalo da je neodrživa ekonomska politika zasnovana na lažnoj slici o prihodima koji su precenjeni i obavezama koje su potcenjene. A nisam ni od onih koji olako ocenjuju mere koje drugi moraju da trpe. Akteri grčke drame su pozvani da sude o tome. Pa i na izborima.
Da li Srbija treba da strepi od dužničke krize?
Ne. Umesto olakog pristajanja na ponuđene izlaze, izabrali smo da zajednički pronađemo održiva rešenja. Svi uslovi koje smo u razgovorima sa MMF dogovorili – javni su i sadržani u potpisanom sporazumu koji je „okačen” na sajt MMF. Sve se zna – i koliko smo dužni, i koliki su nam deficiti i šta planiramo, i odakle ćemo se zaduživati... To je donedavno bila tajna. Iako postoji ona poslovica „onaj ko čuva svoju tajnu, svoj je gospodar”, mi ni od koga ništa ne krijemo. Javnost je naša garancija suvereniteta.
Ima mišljenja da je Srbija dozivanjem MMF i prihvatanjem aranžmana, makar iz predostrožnosti, deo svog ekonomskog suvereniteta prenela na tog vašingtonskog „žandarma”, pa sada za svaku sitnicu mora da ih nešto pita i ubeđuje u ispravnost poteza. Šta Vi o tome mislite?
Ja o tome mogu da svedočim svojim iskustvom. Dogovor umesto poslušnosti, to je definicija odnosa MMF i Srbije. Mi smo članica MMF i to među njegovim osnivačima. Čim uđeš u to društvo moraš da poštuješ neka pravila ponašanja. Mi smo u taj aranžman ušli da bismo ostvarili interese naših građana, a koje sami, bez te podrške, ne bismo postigli. Srbija je i sa aranžmanom sa MMF potpuno suverena u donošenju svojih ekonomskih odluka, u meri u kojoj globalizacija i otvorenost naše privrede prema svetu ostavlja prostora za to.
Kolika je cena takvih i sličnih aranžmana sa MMF?
Jedna je cena, ako gledamo samo kamatu za pozajmljen novac, a sasvim druga za onaj rizik koji svaka država preuzima ako nije u partnerskom odnosu sa MMF. Prvu je lako egzaktno izračunati, ali druga ne može i zato je, po mom sudu, mnogo veća i opasnija.
O čemu zapravo govorite?
Nedavno mi je jedan veoma iskusan i dobronameran strani zvaničnik povodom grčke krize rekao: „… Aranžmane sa MMF i velike kredite uzimali su i Grčka i Španija i Portugalija. Gotovo u isto vreme. Ali za razliku od Grčke u Španiji možete videti i rukom opipati aerodrome, puteve, zgrade... Vidite za šta su krediti potrošeni. U Grčkoj to ne možete učiniti.” Nije moje da bilo koga osuđujem ili učim pameti. Samo ću reći – Srbija ovakve i slične greške neće praviti, jer za to više nema vremena, snage niti novca. A bilo ih je. Mere se izgubljenim novcem, ali i nepoverenjem zbog neizvršenih obaveza.
Možemo li, kao mala i otvorena privreda, da smanjimo rizike po naš ekonomski suverenitet? Kako? Na koji način?
Naravno da možemo, ali samo ako pokrenemo razvoj. Da počnemo da ulažemo u znanje i ljude. I da cenimo znanje. Da zapošljavamo sve veći broj ljudi. Da proizvodimo robu koju će neko hteti da kupi. Da podignemo standard naših građana. Da zaustavimo odlazak naše lepe i pametne dece u svet. Konačno, da podignemo nivo društvene sreće u Srbiji koja nije samo običan zbir naših ličnih (ne)sreća. Tako se podiže suverenitet jedne ekonomije i jedne države. Onda nam neće biti najvažnije koliki nam je dug ako naš BDP odbacuje dovoljno viška vrednosti s kojim možemo da plaćamo i vraćamo uzete zajmove. Suverenitet se gubi u neskladu između dospelih obaveza i (ne)mogućnosti da ih uredno servisiraš. Sve ostalo je jurenje sopstvenog repa.
Je li to i recept za Grčku?
Nema generalnog rešenja. Svaka zemlja za sebe mora da nađe dobitnu kombinaciju. Ali, svako u Srbiji ko govori o suverenosti grčke države ili, možda je malo gruba reč, tutorstvu nad njenim prihodima od privatizacije, može da se osvrne oko sebe i da se zapita – gde su naša sredstva od donacija, kredita, prihoda od privatizacije... i ko je od toga imao koristi. S druge strane imamo uništenu privredu, devastiranu industriju, gubitak stotine hiljada radnih mesta, mali izvoz i spor rast BDP od 2000. s kojim jedva plaćamo dospele kamate, a one nisu male – milijardu evra godišnje. Ima li to kakve veze sa suverenošću? Bojim se da ima, ali nam je sada Grčka problem. To vam je kao i priča o osećaju građanske pripadnosti, volji i spremnosti da se doprinese sopstvenoj zemlji. U pitanju je spremnost da se živi, umesto da se umre za svoju zemlju.
--------------------------------------------------------------------
Ne postoje večne ljubavi
Možemo li da uradimo ono što je učinio predsednik mađarske vlade Orban? Da kažemo MMF-u da nam više nisu potrebne njegove usluge, pa ni pare. Je li Mađarska po Vama suverenija od nas i drugih zemalja?
Ni manje ni više nije suverenija od nas. Mi poštujemo tuđe izbore. Srbija je izabrala svoj put. Sa MMF-om. Da se oveštalog nerada i nereda u zemlji rešimo uz pomoć i iskustvo MMF. Naš jedini izbor je da uspemo. Naš optimizam se pretvara u realnost. Orban je zahvalio MMF-u na saradnji, ali je prethodno pronašao nov izvor finansiranja. Ocenu te odluke pozvani su da daju ekonomski i tržišni akteri u toj zemlji – od građana, preko banaka do stranih investitora. Kao i u politici, tako i u ekonomiji – ne postoje trajne ljubavi, već su večni interesi.
Može li se u istom kontekstu govoriti i o (ne)suverenosti same Amerike i njenog finansiranja deficita u kome Kina sa 1.270 milijardi dolara predvodi najveće poverioce SAD?
Zašto ne. Ali, odmah moram da dodam – prevaziđena je tema suvereniteta u ovoj sferi ekonomije. Gotovo da nema zemlje na svetu koja se može pohvaliti da samostalno i nezavisno vodi ekonomsku politiku i da s lakoćom upravlja javnim finansijama. Sve, pa i Amerika, imaju svoje kreditore ili su poverioci. Suverenitet zemlje je upravo u odgovornom donošenju odluka za najveći broj građana. A kako da ga izmerimo? Pa brojem novih radnih mesta i višim standardom.
