Izvor: Vostok.rs, 13.Nov.2017, 09:50 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srbi umeju da žive i umeju da umru
Kao mlada lekarka, Škotlanđanka Frensis Vejkfild čim je objavljen Veliki rat dala je ostavku na svoje mesto medicinskog misionara u Nigeriji i otputovala kući u Škotsku kako bi se se prijavila u dobrovoljce. Stupila je odmah u jednu od jedinica Škotskih ženskih bolnica (Skottish Women’s Hospitals) koja je naziv dobila u čast Edinburga odakle je inicijativa potekla, najpre stacioniranu na terenu centralne Srbije, na čijem čelu je bila doktorka Eleonor Salto.
Tako se našla među stotinama lekara i sestara koji su samoinicijativno dolazili i iz Francuske, Velike Britanije, Rusije, Kanade, Grčke, Danske, Australije i Novog Zelanda, da bi u leto 1915. godine u Srbiji bilo oko 600 medicinskog osoblja iz savezničkih zemalja.
Više od tri decenije kasnije, pri kraju života punog doživljaja i postignuća, dr Vejkfild je još uvek živo pamtila ratnu epizodu epidemije pegavca u Srbiji – strašnu zimu 1915. godine pred Božić u Kragujevcu, užasnu prljavštinu, patnje pacijenata koji su ležali i po dvojica u krevetu – svi zajedno i oni oboleli od dizenterije, pegavca i povratne groznice, dok njene reči beleži Monika Kripner i sama bolničarka dobrovoljac iz Australije u svojoj knjizi „Žene u ratu – Srbija 1914-1918”
„Bilo je malo ogreva, voda je stalno nestajala, a hrane nije bilo dovoljno. Izdržali smo prvi nalet epidemije negujući svoje pacijente danonoćno, što je prouzrokovalo u nekoliko narednih nedelja umiranje članica jedinice, sestara Luize Džordan i gospođice Medž Nil Frejzer”, pričala je Vejkfildova.
U uslovima koji su vladali u Srbiji, pegavac je po onome što je zabeležila Kipner, često imao i komplikacije sa teškim zapaljenjem pluća i naročito kod ranjenika gangrene. Mnogi od njih su patili i od promrzlina, a amputacija udova bila jedne od najčešćih operacija u srpskim bolnicama. Tužni prizori bivših vojnika bez jedne, a često i bez obe noge, koji su se mogli sresti po srpskim selima posle primirja, bili su jezovito svedočanstvo o tim drastičnim hirurškim zahvatima u ratnim uslovima”, piše u svojoj knjizi Kripner, a onda je i tifus počeo nemilosrdno da kosi.
„S obzirom na tolike patnje oko nas nismo mogle očekivati posebnu pažnju i udobnost kada bismo se razbolele. Činile smo jedna za drugu šta smo mogle, ali naša glavna obaveza bila je ona prema Srbima. A oni su fenomenalan narod – čvrsti, snažni, izdržljivi i kada obole puni poverenja i ne žale se. To su idealni pacijenti. Jedino oko čega se nismo slagali bio je svež vazduh. Iz nekog neobjašnjivog razloga ti vojnici sa sela mrzeli su svež vazduh, pa se čak i plašili provetravanja. Stalno smo vodile borbu da otvorimo prozore i oslobodimo se strašne zagušljivosti, koju su svi oni voleli. Ali Srbi su hrabar narod – oni umeju da žive i umeju da umru. Zaista smo ih volele, govorila je u pero Frensis Vejkfild ne propuštajući da pomene legendarnu ljubav između najčuvenije među njima, pionirke inicijative da se od ženskih humanitarnih organizacija formiraju ženske pokretne bolnice, lekarke Elsi Inglis i Srba. „Oni su bili narod drag njenom srcu – hrabri, jednostavni, izdržljivi, pošteni, prirodni, spremni da trpe bez jadikovanja, ’džentlmeni po prirodi’, zvala ih je i obožavala ih”, pričala je Vejkfildova.
Srpski vojnici ne samo da su bili duboko zahvalni toj nežnoj marljivoj škotskoj lekarki i njenim jedinicama koje su došle iz tolike daljine da im pomognu kada im je bilo najteže nego su bili očarani njenim jednostavnim šarmom i uljudnošću, vedrinom i dobrotom kojom je zračila.
Olga Janković,
Politika
