Izvor: Politika, 20.Feb.2015, 09:24 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Slučaj Siriza – nada, sumnja i osporavanja
Mada nije potrebna velika pamet da se pokaže kako je evrozona jača od jedne male i prezadužene zemlje, takva „mudrovanja” imaju i nešto pozitivno. Predstavljaju svedočanstvo o siledžijskom karakteru finansijsko-korporativnog establišmenta
Dva događaja su obeležila sedmice iza nas. Pobeda radikalne levice u Grčkoj i presuda po tužbama za genocid između Srbije i Hrvatske.
Mada očekivan, izborni rezultat u Grčkoj kao da je iznenadio zvaničnike EU >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << . Prve reakcije evropskog establišmenta pokazuju da vodeći ljudi u Evropi uopšte nisu svesni dubine ni suštine krize sa kojom se svi zajedno suočavamo. Umesto da izbornu pobedu Sirize shvate kao crvenu lampicu koja upozorava da nešto ozbiljno nije u redu s postojećim evropskim ekonomskim i političkim poretkom, evropski establišment je sve snage mobilisao da demonizuje i porazi dva čoveka koji su probudili nadu običnih ljudi ne samo u Grčkoj.
Zaista, kada se pogleda predizborni program Sirize – sastavljen od četrdeset tačaka, jasno je da je on, ne samo razumljiv, nego i prihvatljiv za većinu običnih ljudi u bilo kojoj zemlji Evrope. Paradoksalno je to što, mada se taj program napada zbog navodnog radikalizma, u njemu nema ničeg radikalnog, a mnogi naučnici koji se bave ideologijama rekli bi da nije čak ni levičarski, jer ni rečju ne dovodi u pitanje kapitalizam.
No, ako je relativno lako razumeti reakciju finansijskog i političkog establišmenta koji prate svoje kratkoročne interese, potpuno je neshvatljiva pozicija takozvanih intelektualaca koji se ponašaju kao kladioničari tipujući da li će, odnosno kada će nova grčka vlada kapitulirati pod pritiscima takozvane evrozone. Od intelektualaca se u principu očekuje da ukažu na uzroke problema i očekivane i neočekivane posledice koje oni mogu izazvati. U krajnjoj liniji očekuje se da kritički, racionalnim argumentima brane javni interes. Umesto toga, glavni dosadašnji doprinos intelektualaca je širenje sumnje u mogućnost Sirize da bilo šta promeni u postojećem poretku.
Mada nije potrebna velika pamet da se pokaže kako je evrozona jača od jedne male i prezadužene zemlje, takva „mudrovanja” imaju i nešto pozitivno. Predstavljaju svedočanstvo o siledžijskom karakteru finansijsko-korporativnog establišmenta koji čini sve da uništi nadu grčkog naroda i natera Grčku na pokornost njihovim pravilima. To je važno, jer su upravo glavni napadi na vladu u Atini bazirani na optužbama za navodnu nemoralnost i siledžijske manire. Cipras i Varufakis su medijski prokazani kao nemoralni ljudi. Politički foliranti koji su na vlast došli lažnim obećanjima koja pokušavaju da ostvare nastupajući prema evropskim kolegama preteći i arogantno. Kao kruna nemoralnosti i nečasnosti ističe se njihovo navodno odbijanje da vraćaju dug.
Sve da su takve tvrdnje tačne, a nisu, postavlja se pitanje šta je nemoralno u odbijanju zemlje koja se suočava sa egzistencijalnim kolapsom da nastavi da poštuje pravila koja su projektovana tako da onemoguće stvarni ekonomski oporavak i vraćanje duga. Kada je o dugovima reč, lakše ćemo problem razumeti ako se setimo sopstvenog primera. Ne tako davno evropski bankari su visoke kamatne stope na pozajmice pravdali navodnim političkim rizikom. To znači da su u kamate već uključeni rizik od moratorijuma na otplatu duga, a verovatno i rizik od njegovog otpisa. To što poverioci u takvim slučajevima neće ostvariti očekivani ekstraprofit treba, dakle, posmatrati kao rizik zelenaškog posla, a ne kao moralni deficit dužnika.
No, ono što se u slučaju Grčke krije iza moralnih pridika jeste činjenica da se EU nalazi na prekretnici. Ona mora da izabere da li će prevashodno štititi interes finansijskog kapitala ili interes svojih građana. Taj problem će vremenom rasti. Zato bi pobedu Sirize trebalo shvatiti kao zvono za uzbunu i poziv za hitnu rekonstrukciju ekonomskog poretka. Nažalost, briselska birokratija se pravi kao da nije svesna problema i ponavlja stare mantre „kao švaba tralala”.
No, nesposobnost suočavanja sa stvarnim problemima nije samo osobina evropskih političara. Reakcije srpskih i hrvatskih zvaničnika na presude Međunarodnog suda po međusobnim tužbama za genocid, takođe, pokazuju nespremnost suočavanja sa uzrocima problema. U Srbiji je odluka suda o odbacivanju hrvatske tužbe predstavljena kao oslobađajuća presuda, a činjenica da je i tužba protiv Hrvatske odbačena – kao izraz neke kosmičke nepravde s kojom, bez velikog gunđanja, valja živeti. U Hrvatskoj je bilo znatno više negodovanja. Kao da se razvio neki bizarni žal što nad Hrvatima nije izvršen genocid koji bi bio nesumnjiv za sud.
No, osim tih razlika, za obe strane je zajedničko isticanje stradanja samo sopstvenog naroda i zanemarivanje delova presude koji govore o zločinima nad drugim. To svedoči da nijedna strana ne želi da sagleda problem u celini, niti da se suoči sa sopstvenom krivicom i da se obračuna sa ideologijom koja je nekada motivisala, a danas pravda zločine prema pripadnicima drugog naroda.
*Sociolog, vanredni profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu
Vladimir Vuletić
objavljeno: 20.02.2015
