Izvor: Danas, 30.Jun.2015, 01:23 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Slobin učkur
Pričao mi je svojevremeno prijatelj porodice Milošević-Marković, sjajni fotoreporter Vican Vicanović, kako je prilikom jednog letovanja u Grčkoj izbila silna svađa između Slobodana Miloševića i Milana Milutinovića. Milošević je tada bio predsednik Srbije, Milutinović ministar spoljnih poslova SR Jugoslavije. Svađa je izbila oko toga da li je Milošević obukao kupaće gaće ili obične, bele muške gaće. Sloba je >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << tvrdio da su kupaće, Milutinović obične. Svađu je okončao tadašnji direktor RTV Beograd Dušan Mitević očiglednim rešenjem - ako imaju učkur, onda su kupaće, a ako nemaju - obične gaće. Pošto su imale učkur, jasno je ko je izašao kao pobednik iz ove rasprave.
Šta hoću da kažem? Srbija se trenutno suočava sa nekoliko stvarnih problema, koji su nasleđe Miloševićevog režima i koji je dave baš kao taj Miloševićev učkur od gaća. Sve je veće nezadovoljstvo ekonomskom situacijom u zemlji, Srbija se nalazi pod navalom izbeglica iz Sirije, Avganistana i Libije, i to sve zahvaljujući "dalekovidoj" odluci Koštuničine vlade da zbog potpisivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa EU primi praktično sve izbeglice i bude neka vrsta sabirnog centra i brane za ulazak u EU. Mađari su za svaki slučaj rešili da podignu zid ka Srbiji, objašnjavajući da to nije upereno protiv Srbije, nego da štite Evropsku uniju (?!). Pošto Srbija još nije Evropa i treba da se kuva u sopstvenoj muci. Na stranu što su regionalni odnosi Srbije sa susedima sve zategnutiji, praktično dovedeni do pucanja. Sa Hrvatskom i BiH su odnosi kao u vreme režima Slobodana Miloševića - ignorancija, međusobno saplitanje, stalno pritiskanje bolnih tačaka (Jasenovac, Oluja, nestali, oteta imovina Srba u Hrvatskoj, Srebrenica, Bratunac...) i konstantno udaljavanje. Sa Kosovom situacija je još kompleksnija, ali i jasnija. Kosovo odavno nije deo Srbije i sve ostalo što zvanični Beograd radi usmereno je na normalizaciju života preostalih Srba.
Kakav je trenutni položaj Srbije u Evropi najbolje pokazuju dva slučaja - Orić i Haradinaj. Orić je uprkos zahtevu Srbije za njegovo izručenje zbog optužbi za zločine nad Srbima tokom rata u BiH (Srbija mu sudi na osnovu univerzalne nadležnosti za ratne zločine), ipak izručen Bosni, gde njegov slučaj miruje od 1994. i jasno je da se u tom postupku ni u budućnosti ama baš ništa neće dešavati, jer Orić u Bosni ima oreol heroja. Čim je srpski premijer Vučić odlučio da ide na komemoraciju u Srebrenicu, Bosna je počela da uslovljava njegov dolazak oslobađanjem Orića iz švajcarskog ekstradicionog pritvora. Izrečeno je mnogo teških reči, ali u politici se takve stvari stavljaju na stranu. Slučaj Haradinaj je još bolniji jer srpske Interpolove poternice važe od prilike do prilike. Setimo se samo slučaja Agima Čekua.
Još je bolje osvetlila međunarodni položaj Srbije britanska rezolucija o Srebrenici. Srbiji se ne dopada pominjanje reči genocid, mada je u slučaju generala VRS Krstića tako presudio Haški tribunal, a i ne bi da kvari odnose sa Republikom Srpskom, pa uprkos tome što nijedan međunarodni sud - ni Međunarodni sud pravde u Hagu, ali ni u jednom slučaju pred Haškim tribunalom, nije pominjao učešće vojske Srbije u genocidu u Srebrenici, ipak smatra da je to udar na Srbiju. Zatim Rusija udara kontru Britancima, Francuzima i Americi, tako što gura svoju rezoluciju o Srebrenici u Savetu bezbednosti UN, tobož glumeći brigu za Srbiju, koja se, smatraju Rusi, odmetnula ka Briselu i Vašingtonu. Sve u svemu, jedno totalno zamešateljstvo i velika zbrka u kojoj velike sile igraju svoje globalne igre stalno pritiskajući bolne rane malih balkanskih naroda. I to je ono što mali, balkanski političari, takoreći sitne duše u skupim odelima, nikako da shvate i da krenu ka putu saradnje, a ne podela i mržnje. A njih ima previše. Previše za jedan život.
