Izvor: Politika, 25.Jul.2011, 23:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Slike kao Betovenove simfonije
Slikanje je bilo moje utočište, moj beg u sopstveni svet, moj spas. Tako je ostalo do danas
Raška – U galeriji Centra za kulturu „Gradac” u Raškoj, otvorena je izložba slika Danice Baste (1951), pod naslovom „Fragmenti sećanja”. Danica Basta diplomirala je na Fakultetu likovnih umetnosti 1977. godine, u klasi prof. Stojana Ćelića. Na studijskim putovanjima boravila u Belgiji, Holandiji, Engleskoj, Francuskoj, Nemačkoj, Austriji, Švajcarskoj, Italiji, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Španiji, Tunisu, Turskoj, Rusiji, Grčkoj, Mađarskoj... Član je ULUS-a od 1978. Učestvovala je na više od dve stotine izložbi u zemlji i inostranstvu: SAD, Kina, Rusija, Grčka, Finska, Austrija, Mađarska... Nedavno je dobila nagradu „Zlatni beočug”, koju dodeljuje KPZ Srbije. Iz Raške, izložba „Fragmenti sećanja”, seli se u Kragujevac.
Izložbu u Raškoj otvorio je Sretko Divljan, istakavši da je reč o monumentalnom imenu srpskog slikarstva, a o stvaralaštvu Danice Baste besedio je Tiodor Rosić, umetnički direktor Raških duhovnih svečanosti, koji je, između ostalog, rekao da je letrizam slikarsko-stilska dominanta slikarstva Danice Baste. Letrizam je kao pesnički pokret, objasnio je Rosić, nastao krajem Drugog svetskog rata u Francuskoj. Reči u njemu nemaju autonomnu vrednost, razlažu se na slogove i grafeme i kombinuju u čudne, neobične, nepredvidljive i maštovite kovanice.
Kako ste postali slikar?
Na ovo, umetnicima najčešće postavljano pitanje, mislim da se moj odgovor neće mnogo razlikovati. Naime, ne mogu a da ne pomenem najranije detinjstvo i moju potrebu za individualnim igrama. Najzadovoljnija sam bila kada sam u nekom uglu sobe „bojila” svoje, u početku, apstraktne slike. Docnije sam, u nekom starijem uzrastu, počela da otkrivam pojavni svet, svet stvari, prirodu...
Mislim da je pored određene predispozicije za moj budući poziv, bilo presudno moje ne baš stabilno zdravlje: zamarala sam se i nisam mogla da učestvujem u onim dečjim igrama koje su iziskivale fizički napor. Slikanje je bilo moje utočište, moj beg u sopstveni svet, moj spas. Tako je ostalo do danas.
Slikarstvo je bilo i ostalo neki moj „zabran” u kojem pokušavam da organizujem sopstveni život, po nekim svojim načelima, uz neka svoja pravila igre. Zatvaranjem u svoj tihi „zabran”, štiteći svoj integritet, ostajem nemi posmatrač stvari, ljudi, prizora, događaja... Bez želje da učestvujem u tom vremenu čuda.
Vaše slike podeljene su po ciklusima?
Zaista, moje stvaralaštvo obeležio je rad na pojedinim ciklusima: „Gledajući ogledajuće”, „Prizor kroz prozor”, „Zapisi”, „Fragmenti sećanja”... Bez obzira šta je bio motiv svih ovih slika, ono što je sve vreme zaokupljalo moju pažnju, i podsticalo moju kreativnost, bilo je pitanje: kako motiv koji me je opčinio, likovnim jezikom, transponovati u svet slike. To je krucijalno pitanje koje me zaokuplja do danas: kako likovnim elementima (bojom, površinom, linijom, teksturom...) sačiniti ritmičnu, dinamičnu kompoziciju, koja bi imala zvuk Betovenovih simfonija.
Kroz čitav ovaj period moga stvaralaštva imala sam na umu jednu devizu: da „umetnost ne oblikuje prema prirodi, već iz sopstvenih elemenata, kao priroda”. Takođe mi je bliska konstatacija da je priroda pitanje, a umetnost odgovor.
Nedavno ste dobili nagradu „Zlatni beočug”. Šta nagrade znače umetniku?
Za svoj dugogodišnji rad, za svoje stvaralaštvo, dobila sam popriličan broj značajnih nagrada, petnaestak. One su dolazile u najrazličitijim periodima moga stvaralaštva. Doživljavala sam ih kao veliko priznanje za ono što radim, ali, isto tako, i kao podsticaj, stimulans, koji je razvijao taj agonistički, takmičarski duh, koji mi nije dozvoljavao da posustanem i odustanem kada mi je bilo teško. Nagrada koju sam ovog proleća dobila – „Zlatni beočug”, proizvela je drugačije osećanje. Ova nagrada pripada onoj grupi priznanja koja se dodeljuju za čitav opus, za sve do sada učinjeno na polju likovne umetnosti i kulture. Za mene ova nagrada ima poseban značaj, jer me uverava da sam za sve ovo vreme bila na pravom putu i da sam, možda, ponekome učinila život lepšim, plemenitijim, srećnijim. Raduje me da su ljudi umeli da prepoznaju ponešto od kvaliteta u mome stvaralaštvu. I ako sam, svojim slikama, uspela da dotaknem emocije, zacelila poneku ranjenu dušu, unela malo radosti u sumorne živote, volela bih da mogu da kažem, ma koliko to pretenciozno zvučalo, da sam ostvarila svoju misiju, svoj san.
Kako gledate na modernu umetnost?
Drago mi je što na našoj umetničkoj sceni danas postoje, paralelno, i ona takozvana „tradicionalna likovna umetnost”, i ova nova vizuelna umetnost i prošireni mediji, koji, u stvari, odražavaju duh ovog novog tehnološkog vremena. I dobro je da je tako, jer za svačiji senzibilitet i dušu ima nečeg lekovitog u tom obilju najrazličitijeg stvaralaštva. Neka cveta hiljadu cvetova, kako kaže kineska poslovica.
Zoran Radisavljević
objavljeno: 26.07.2011
