Izvor: Politika, 26.Jan.2012, 23:21 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sećanje: Teo Angelopulos (1935–2012)
On je uvek rado govorio da mu filmovi nisu evropski već balkanski, da nastaju kao odraz energije i nade, koja uvek mora da postoji. Čak i u balkanskim pejzažima oslikanim maglom i tamnim oblacima, od kojih se ponekad moralo i mora pobeći. Baš kao što je i on – veliki Teo Angelopulos, od teških oblaka vojne diktature u Grčkoj pobegao svojevremeno u Pariz, opredelivši se prvo za advokatski poziv, koji je zamenio prvo filmskom kritikom, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << a potom i filmskom režijom.
I još tamo, u Parizu, Angelopulos se vrlo brzo nametnuo osobenim filmskim stilom, dugim kadar sekvencama i vizionarstvom iskazanim u politički i umetnički angažovanim filmovima poput „Putujući glumci”, „Aleksandar Veliki”, „Put za Kiteru”, „Pejzaži u magli”, „Odisejev pogled”, „Večnost i jedan dan” i u trilogiji o dvadesetom veku „Uplakana dolina”.
Ovaj nezaboravni majstor dugog kadra prekinut je usred posla koji je najviše voleo, usred snimanja novog filma, i tačno mogu da ga zamislim kako skuplja veđe i kako se ljuti zbog toga, jer nikada nije voleo da ga u poslu ometaju.
„Imam potrebu da snimam 365 dana u godini i , kada bih to mogao, bio bih presrećan da stalno snimam. Kada ne snimam, osećam se lišen nečeg važnog”, izjavio je Teo Angelopulos, u jednom od mnogih intervjua za „Politiku” koji su mu, na njegovu molbu, uvek bili dostavljani i prevođeni. U brojnim susretima sa njim zabeležila sam i kada Angelopulos kaže da je u „Uplakanoj dolini” imao „čak 90 kadrova, najduži traje 10 minuta, a najkraći 45 sekundi, i čudesna je mogućnost kada snimaš scene u sekvencama što daje osećaj jedinstva”. Na pitanje o dugim kadrovima i tako retko upotrebljenim krupnim planovima odgovarao je : „Samo sledim svoje instinkte i nikada unapred ne preciziram koliko će koji plan biti krupan ili koliko će trajati pojedini kadar. Sve zavisi od trenutka na samom snimanju. Od onih sam koji veruju da onog trenutka kada film postane analitičan, gubi svoju misteriju i dušu. Recimo, kod Bergmana volim misteriozne i neobjašnjive delove u filmu ’Persona’. Ili Felinijev ’Osam i po’ koji je najtajanstveniji film koji je ikada snimio. Najmanje analitičan i najpoetičniji. Priznajem, meni je najteže da snimim upravo krupni plan.”
O tome kako se u svojim filmovima uvek postavljao i kao svedok vremena, Angelopulos je rekao, da je uvek tretirao događaje na način koji se može nazvati nadrastanje perioda, vremena i mesta. „Ne mogu da govorim o filmovima, a da ne vidim pozadinu svakog od njih. Na primer, ’Putujući glumci’ je film snimljen u vreme diktature u Grčkoj, ’Odisejev pogled’ u vreme krvavog raspada Jugoslavije. Ne mogu da budem nevin u odnosu na ono što sam uradio. Nekada sam zbog toga tužan a nekada veseo, ali to je moje svedočanstvo, životno svedočanstvo vremena od kada sam prvi put izgovorio : ’Kamera, akcija!’”, izjavio je Angelopulos, komentarišući za „Politiku” i uticaje grčke mitologije na filmove koje je radio.
Na pitanje da li mu je ikada zasmetalo što se njegovo stvaralaštvo upoređuje sa onim što je stvarao Tarkovski, Teo Angelopulos mi je odgovorio: „Činjenica je da postoje knjige u kojima se govori o našoj dubokoj isprepletenosti koju autori tih knjiga objašnjavaju religioznom pozadinom iz koje obojica potičemo – pravoslavljem, kao kulturnim zaveštanjem koje utiče na izvesne sličnosti između nas. Međutim, jednom u Rimu, Tarkovski mi je rekao da je on agnostik....”.
Susretali smo se na festivalima u Kanu, Berlinu, Veneciji, Solunu, Atini. Uvek ljubazan pozdrav i pitanje: „Kako je u Srbiji?”, zemlji koju je veoma voleo i čije je umetnike cenio.
Svet filma, zasigurno je izgubio jednog od najvećih stvaralaca u istoriji pokretnih slika, a njegova rodna Grčka jednog od najvoljenijih i najpoštovanijih umetnika. Teo Angelopulos je još za života postao veliki filmski spomenik. Počivaj u miru istinski umetniče.
Dubravka Lakić
objavljeno: 27.01.2012.
