Izvor: Politika, 18.Okt.2010, 23:18 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rat ili ljubav
Ne treba se čuditi što se na balkanskim prostorima još vode ratovi rečima, kad jedan norveški vojnik u mirovnoj misiji izjavi da je „rat bolji od seksa”
Antički Grci su veoma promišljeno politiku i bavljenje njom nazvali „veštinom mogućeg”, definišući tako suptilno otklon i od stvarnosti i od onostranog, verujući da će svaki vladar polisa pokušati tako da vlada da to bude na polzu plebsa, a možda >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << još više na polzu umetnosti i stvaranja. Periklovo doba do danas je ostalo primer pravičnog vladanja i još nedosegnutog i filozofskog i umetničkog govora. S retkim političkim instinktom, Perikle je, uz odbranu Atine od neprijatelja, intuitivno osećao da je sve ostalo, pa i bezgranična moć i vlast, besmisleno ako nema „nevidljivog umetničkog pratioca”. Zato je njegovo vladanje i nazvano „zlatnim dobom”, jer su tada nastala neka od najznačajnijih umetničkih dela do danas kao i jedna od najznačajnijih ideja – demokratsko uređenje države.
U odnosu na Periklovu Atinu (peti vek pre naše ere), Rimsko carstvo „kupalo se” u krvi. Nije bilo bolje ni u kasnijim vekovima – napisana ili izgovorena reč ako, slučajno, nije bila po volji vladara, više je proganjana nego ubice i mnoge druge demonstracije ludila, u koje je carstvo, pred izdisaj, i bukvalno, tonulo. Dvadeseti vek dosegao je vrh, jer je ,,s plemenitom strašću” ubijao ne samo one čija im je reč bila sumnjiva, već i sve one koji nisu bili Germani, posebno Jevreje, drsko se braneći da to čine ili u ime arijevskog poretka (nacisti) ili u ime velikih ciljeva, koji bi vodili pravo u obećani ljudski raj (staljinisti). Sem Nemačke i bivšeg Sovjetskog Saveza ni Balkan nije u pojedinim oblicima terora ili traženja neprijatelja mnogo zaostajao.
Kad je na jednom od partijskih plenuma napadnuta Ćopićeva ,,Jeretička priča”, sredinom pedesetih godina, mnogi pisci i ostali stvaraoci shvatili su „poruku” koju im vlast šalje. Dragoslav Mihailović, jedan od golootočkih osuđenika, toliko je kao pisac ,,skrenuo s pravog puta” da ga je lično u jednom svom govoru pomenuo i Josip Broz, prozvavši pogrešno Borislava Mihajlovića Mihiza. Svejedno. Roman Dragoslava Mihailovića ,,Kad su cvetale tikve” (objavljen 1968), koji je upravo bio postavljen na pozorišnu scenu, odmah je skinut s pozorišnih dasaka.
,,Ta praksa” nastavlja se i danas u bivšim jugoslovenskim republikama, kao da nismo ništa naučili ne samo od antičkih Grka, ni iz ratova koje smo međusobno vodili. Ovih dana ,,na red” je došao Emir Kusturica, jer se, po bošnjačkim medijima, nije dovoljno distancirao od svega onoga što se dešavalo u Bosni u poslednjem ratu. Kusturica je morao da se brani krivotvorenjem njegovih izjava, kao što je to mnogo pre njega morao da radi Meša Selimović, kad je napustio Sarajevo i preselio se u Beograd. On je, ni manje ni više, čak proglašen srpskim nacionalistom, kao svojevremeno i Ivo Andrić. Nije mu pomogla ni Nobelova nagrada za književnost. Iako je 21. vek, nismo ništa naučili od slavnih Grka od kojih nas deli 25 vekova. Da li je moguće da na Balkanu nikad nema mira i da, ako ne vodimo rat oružjem, vodimo rat rečima?
A onda iznebuha i neočekivano u nedelju, 17. oktobra, dolazi užasavajući odgovor na sve naše moralne dileme – da je ,,rat bolji od seksa”, odnosno da je ,,bolje voditi rat nego ljubav”(?!), kako je izjavio jedan norveški vojnik, koji je već sedam godina u mirovnim snagama u Avganistanu, jer dobar vatreni okršaj, uz ubijanje protivnika, može da zameni tromesečnu apstinenciju. Ako te zastrašujuće reči za jednu civilizaciju kaže norveški vojnik, onda se ne treba čuditi što je u dosadašnjoj istoriji bilo više ratova nego mira i što su Amerikanci za najveću dvomilenijumsku ličnost izabrali ratnika Džingis-kana (ako me sećanje ne vara), a ne nekog stvaraoca!? I na kraju – da li smo mi životinje koje više vole miris ljudske krvi od blaženstva ljubavi? To je, zaista, kraj istorije.
Milka Lučić
objavljeno: 19.10.2010.
