Izvor: Deutsche Welle, 22.Jun.2015, 08:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Poslednja šansa?
Nakon neuspešnih pregovora o Grčkoj, vanredni samit EU trebalo bi da donese zaokret. Ali rane nastale proteklih godina su duboke, dublje nego neki privremeni dogovor, smatra glavni urednik DW Aleksandar Kudašef.
Evropska kriza ne prestaje. Evropska unija ponovo je pred kriznim sastankom predsednika država i vlada. Ponovo je na dnevnom redu samo jedna tema: >> Pročitaj celu vest na sajtu Deutsche Welle << grčka drama. I ponovo niko ne zna da li će to biti kraj krize koja traje već pet godina ili će se u završnici – kao što je to često slučaj – igrati još jedan produžetak. Da li Grčka mora da napusti evrozonu? Da li će doći do često prizivanog „Greksita“ (Grexit – izlazak Grčke iz evrozone) ili će Grčka dobiti posl, zaista poslednji rok i zadržati zajedničku evropsku valutu?
Uoči samita jedno je jasno: živci su napeti. Strpljenje je pri kraju – i kod Grka, kao i kod ostalih 18 članica evrozone. Gotovo svuda – i u Nemačkoj – postavlja se pitanje: Da li su Grci previše rizikovali u toj igri pokera, nije li vreme da se ta tragedija okonča? Brojni skeptici smatraju da se Grčkoj ne može pomoći. Ona može da se izvuče samo proglašavanjem stečaja i bez evra – iako u tom slučaju preti humanitarna katastrofa – ali tada bi Evropska unija pomogla Grcima.
Stravično visoki dugovi
Ciprasova vlada, naravno, stvari vidi drukčije. Ona zahteva solidarnost, stalno smatra da samo što nije postignut dogovor i veruje da Grčka može da bude spasena politikom levičarske vlade. A ta politika je jednostavna: reprogramiranje dugova i sprovođenje samo onih reformi koje ona smatra delotvornim. Ali poverioci ne žele da pristanu na taj kurs. Oni žele dalekosežne reforme i tek tada će dati novac.
Aleksander Kudašef, glavni urednik DW
Stvarni problem u stvari je nešto drugo. Evropska politika spasavanja – koju u znatnoj meri određuje Nemačka – pomogla je u svetskoj finansijskoj krizi da na noge stanu Portugalija, Španija, Kipar, Letonija i Irska. Italija se reformiše, Francuska takođe, iako veomasporo. Samo u Grčkoj ekonomski lekovi ne djeluju. Politika štednje je pogrešan lek, kažu u Ateni. To je u slučaju Grčke tačno, jer tamo su se krediti nagomilali u strahovito visoke dugove i verovatno nikada neće moći da budu vraćeni. A poverioci su isto tako taoci tih dugova, kao i Grčka.
Proglašenje bankrota Sirize
Grčka u ovih pet turbulentnih, depresivnih i deprimirajućih godina proživljava posledice trajne državne krize. Država ne funkcioniše. Ona je klijentelističko društvo bez funkcionalne uprave. Grčka nije više u stanju da zaradi dodatni novac, a da pri tom manje troši – što je ključno kako bi koliko-toliko ekonomski stala na noge. Čak ni leva koalicija Siriza nije u ovih pet meseci od preuzimanja dužnosti uspela da zaustavi izbegavanje bogatih da plaćaju poreze, da otkrije milijarde evra ilegalno sklonjenog novca na stranim računima i da dođe do njega. To je proglašenje neuspeha za socijalističku levicu.
Umesto toga, Atina je na demagoški napadala Međunarodni monetarni fond, Evropsku uniju i Nemačku, povremeno flertovala sa Moskvom i bez rezultata se borila iz runde u rundu pregovora. Rezultat je da su svi nervozni, čak i Evropljani koji imaju simpatije prema Sirizi – kao što su predsednik Evropske komisije Junker i predsednik Evropskog parlamenta Šulc. Ali, s time bi još i moglo da se živi.
Oživljavanje starih slika neprijatelja
Puno je gore to što evro – zamišljen kao simbol evropskog ujedinjavanja – razdvaja Evropsku uniju: ponovo oživljavaju stare slike neprijatelja, u brojnim članicama EU sve više jačaju krajnje desne i krajnje leve stranke, i sve više građana EU se pita: nije li cena ove neuspešne politike prema Grčkoj previsoka? Treba li zaista prihvatiti kršenje svih pravila i svih ugovora kako bi se Grčka zadržala u evrozoni?
Susret predsednika država i vlada ovog ponedeljka (22.6.) možda je poslednja šansa da se spasi Grčka i evro. Ali rane nastale proteklih godina i meseci su duboke, dublje nego neki privremeni dogovor. Osnovna vrednost Evropske unije u proteklih gotovo 60 godina uvek je bio kompromis. Sada ponovo postoje pobednici, poraženi, žrtve. To je i mentalno katastrofalan razvoj događaja.
