Izvor: Politika, 08.Feb.2011, 00:14 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pošast korupcije
Može li država neuspehe u privredi barem da ublaži uspesima u suprotstavljanju korupciji? Bojim se da joj to ne da njena partijska priroda
Korupcija je pošast današnjice. Pre godinu i nešto u evropskom istraživanju korupcije (Specijalni Eurobarometar 325) videli smo da četiri od pet ispitanika korupciju smatra najvećim problemom svoje zemlje, od 98 odsto u Grčkoj, 97 odsto u Bugarskoj ili 94 odsto u Sloveniji, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << do 22 odsto u Danskoj.
Tvrdnja da je korupcija pošast modernog društva, postala je danas opšte mesto. Banalnost govora o korupciji i banalnost same korupcije doprinose njenom širenju i prećutnom prihvatanju. Korupcija je stara pojava. Još kod Homera nalazimo da je Afrodita podmitila Parisa obećavši mu Jelenu. Podmićivanje je u tradiciji našeg naroda – još u Dušanovom zakoniku nalazimo tri člana koji se odnose na korupciju u crkvi i u sudstvu. Korupcija je svuda oko nas pa je više i ne primećujemo. Korupcija je postala toliko uobičajena (tako misli devet od deset ljudi) da je teško prepoznajemo. To ide dotle da neke koruptivne pojave izdvajamo iz pojma korupcije i drukčije ih zovemo (protekcija, veze i poznanstva, nepotizam, ugrađivanje). Retko ko među nama izbegne koruptivno ponašanje – ako ne uzima, onda daje. Sveprisutnost, uobičavanje, tradicionalnost korupcije, a i naša spremnost da mitimo i gde treba i gde ne treba, jaki su saveznici korupcije i jedan od razloga sveopšte nemoći u njenom suzbijanju.
Ako je u temelju koruptivnog ponašanja procena rizika, onda komotno možemo da kažemo da je u nas rizik mali ili nikakav. To praktično znači da su efekti otkrivanja korupcije mali ili nikakvi. Oni koji uzimaju mito ne plaše se da će biti uhvaćeni u zlodelu, a oni koji daju mito to čine zato što je to sigurniji ili brži način da dođu do dobitka. Korupcija je, u stvari, racionalno i tržišno ponašanje. To što je korupcija nelegalna i nepoštena, po pravilu, malo dodiruje učesnike u korupciji. Nema sankcija ni za nezakonitost ni za nemoral. Kršenje zakona i nepoštenje su isplativi oblici ponašanja. Naravno, korupcije bi bilo mnogo više da nema poštenih koji su u prilici da uzmu mito, ali to ne čine jer su pošteni ljudi. Budimo realni, u svakoj profesiji više je poštenih nego nepoštenih. S druge strane, za medije je vest kada neko ko može pa ne „uzima”, a ne što je neko uzeo mito. Verujem izmišljenoj vesti „Njuza”, kako je državna firma greškom zaposlila stručnjaka! Verujem i onom vlasniku male firme koji kaže da je morao da podmiti da bi opština „ispoštovala zakon”.
Nisu nevini ni oni koji daju mito. U prvom istraživanju percepcije korupcije u nas (Centar za proučavanje alternativa, mart 2000), na pitanje u kojim bi situacijama ponudili mito, 53 odsto ispitanika je reklo da bi to učinilo zbog lekarske usluge, 40 odsto radi zaposlenja, 30 odsto zbog carine... S druge strane, petina ispitanika je rekla da je, u poslednjih godinu dana, od njih tražen mito. Vidimo, dakle, da je na koruptivnom tržištu ponuda mita veća od traženja mita. Nema nikakvih indicija da je danas bolje, verovatno je gore. Sve u svemu, danas ne podmićuje samo onaj ko ne može, a retki su oni koji mogu, a neće. Izgleda da smo svi pomalo korupcionaši, neki manji, neki veći, neki samo daju, a neki samo uzimaju.
Od stvarne raširenosti korupcije jedino su raširenije glasine o korupciji. I baš nam je to alibi, jer ako su svi u to umešani, zašto ne bih i ja. Glasine su, nažalost, poduprte našim iskustvom. Ludim što i pored zakazanog pregleda kod lekara čekam najmanje sat vremena. Za to vreme nekolicina uđe preko reda. Te rođaka sestre koja radi na prijemnom, te poznanica lekara, te komšinica, pa „hitan slučaj”. Nedavno mi prijatelj reče da određena operacija u Parizu (uključujući i izdatke za putovanje) košta manje nego mito koji treba dati u našoj (doduše) vrhunskoj bolnici. Ovih dana se priča da se svake godine na javne nabavke potroši četiri, a zbog zloupotrebe izgubi milijarda evra (nabavke su za toliko precenjene).
Korupcija je u temelju svakog partokratskog sistema. Ako je u nas vredniji „gram vlasti” od „kila pameti”, sve je moguće i sve je dozvoljeno. (O „gramu vlasti i oki pameti”, nedavno u ,,Politici”, sjajno piše mlađani Zaharije Trnavčević.) Pita čovek da li neki državni, tj. partijski ljudi, ne znaju ili su glupi ili su samo pokvareni. Na primer, kada je u pitanju „Kolubara” sa davanjem para za izbor ,,mis” ne znam čega, za posetu Hristovom grobu. Ili ono Ministarstvo za reklamiranje čistije Srbije na Egzitu, Guči, Srbija openu. Očito se mnogo razlikujemo u razumevanju poštenja, lepote, čistoće. Može li se država očistiti od ovakvih „čistunaca”? Može li država neuspehe u privredi barem da ublaži uspesima u suprotstavljanju korupciji? Bojim se da joj to ne da njena partijska priroda.
sociolog
Srećko Mihailović
objavljeno: 08.02.2011.
