Izvor: Politika, 06.Mar.2012, 23:48 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nasleđe
Kada su stvarali evrozonu, veoma su precizno definisali uslove i proceduru ulaska, ali nema ništa o uslovima i proceduri izlaska
Sve češće i češće čujem tradicionalno poređenje: „Dužan kao Grci!”. Nije da nije na mestu nego mi je žao što se Grčka sve više svodi na njen dug. A nije da izreka „Hrabar kao Grci!” ne bi bila utemeljena u činjenicama. Ne mora da se ide u istoriju čak do Termopilskog klanca ili Salaminskog tesnaca; može da se pročita i >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << šta Vinston Čerčil svedoči o tome.
Nego, da se vratimo na dug. Ni posle najnovijeg paketa mera koje omogućavaju Grčkoj kakvu-takvu spoljnu likvidnost, stanje se nije znatno poboljšalo. Ni posle otpisivanja 53,5 odsto grčkog duga privatnim poveriocima i reprogramiranja ostatka (još uvek nije sve finalizovano), grčki dug nije održiv. Pre svega zbog toga što se ne može očekivati privredni rast zemlje u skoroj budućnosti, pa time ni rast poreske osnovice. Osnovni problem je što sve ove mere, kao ni mere fiskalne oskudnosti na koje su se obavezale sve članice evrozone potpisivanjem dokumenta u Briselu u prošli petak, ne rešavaju osnovni problem grčke privrede – ona nije konkurentna. A međunarodna konkurentnost je osnova za opstanak male privrede poput Grčke. Jedan od osnovnih razloga za grčku nekonkurentnost leži u tome što ona kao članica evrozone nema nacionalnu valutu, pa ne može da se umanji njena vrednost.
U tim uslovima, sadašnje mere koje se primenjuju neminovno teraju Grčku ne samo u recesiju već i u depresiju. S jedne strane, umanjenje javne potrošnje dovodi do kontrakcije domaće tražnje. S druge strane, budući da je grčka privreda nekonkurentna, izvozna tražnja ne može da kompenzuje pad domaće. A grčka privreda je nekonkurentna zbog toga što je produktivnost niska i što su troškovi (po jedinici proizvoda) visoki.
Visoka vrednost evra u odnosu na druge valute, američki dolar na primer samo pojačava grčku nekonkurentnost na tržištima zemljama koje su vezane za te valute, pa je stoga grčki izvoz mali i ne može da raste. I tako se Grčka neminovno nalazi u slepoj ulici. Neke od predloženih mera dovešće, na dugi rok, do povećanja konkurentnosti, ali ono što ekonomisti nazivaju nominalno prilagođavanje (obaranje troškova, poput plata, u nominalnom iznosu) politički je veoma teško i, kao što se vidi na atinskim ulicama, ratoborno. Zanimljivo je da se, prema informacijama sa Sajma turizma u Beogradu, aranžmani u Grčkoj nude po istim i dobrim delom višim cenama (u evrima) nego prošle godine. Eto grčkog prilagođavanja!
Šta je rešenje? Jednostavno je: da Grčka napusti evrozonu, da evro zameni nacionalnom valutom, inicijalno u odnosu jedan prema jedan, i da onda drastično obori kurs nacionalne valute u odnosu na evro. Šta bi se time dobilo? Plate u evrima bi opale, poreska opterećenja u evrima (ona koja se planiraju) opala bi, grčki proizvodi bi bili konkurentniji, povećala bi se tražnja u svetu za grčkim proizvodima, došlo bi do privrednog rasta. Ovakva mera, međutim, nije bez rizika. S jedne strane, uvođenje i depresijacija „nove drahme” bila bi samo potreban, ali ne i dovoljan uslov za vraćanje Grčke u svetsku privredu – potrebne su radikalne i sveobuhvatne institucionalne i strukturne reforme, kako bi se poboljšalo poslovno okruženje i podigla efikasnost javnog i privatnog sektora. S druge strane, izlazak iz evrozone dovodi do opasnosti od različitih spekulativnih udara, kao i do juriša na banke, kako bi se depoziti u evrima podigli pre konverzije i devalvacije. Brzina kojom se u poslednje dve godine povlače depoziti iz grčkih banaka, međutim, pokazuje da je ostalo relativno malo onog na šta može da se juriša. Jasno je da izlazak iz evrozone nije idealno rešenje. Jedino što Grčka nije u prilici da bira između više dobrih rešenja!
Zanimljivo je da se ova opcija u Grčkoj gotovo ne razmatra. Ne razmatra se, praktično, ni u evropskim prestonicama. Verovatno su politički razlozi presudni za ovakav stav, počev od nemačkog izbornog kalendara (septembar 2013). Takav izlazak bi značio gubitak reputacije ove monetarne unije, odnosno ljudi koji su je stvarali i koji je još uvek zagovaraju. A kada su je stvarali, veoma su precizno definisali uslove i proceduru ulaska, ali nema ništa o uslovima i proceduri izlaska. Toliko su bili ubeđeni u trijumf svoje velike ideje!
Ipak, ključna odluka se donosi u Grčkoj. Za nju je potrebna hrabrost i to hrabrost da se pogleda istini u oči, da se spozna i prihvati koji su putevi zatvoreni, da se prihvate sve one žrtve koje su neminovne i da se istraje na izabranom putu. U Grčkoj još niko nije pokazao tu hrabrost: ni oni u parlamentu, ni oni na ulici. Što ne znači da neće! Bar imaju na koga da se ugledaju!
Boris Begović
objavljeno: 07.03.2012
