Izvor: B92, 11.Mar.2010, 15:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Napulj - život je san
U odelu od debljeg pamuka, koje mi je majka s ljubavlju i ponosom ispeglala, svesna da na Jugu dobro ispleglano odelo znači skoro više od poštenja, večeras čekam curu na ulazu u Port´Albu, ispred univerzitetske knjižare. Pored zida, tamo gde je neko ostavio cvet, ispred izloga natrpanog filozofskim knjigama, stojim s Hegelom i Lajbnicom, sa istorijom grčkom, etrurskom i rimskom, španskom, francuskom, italijanskom...
>> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << />
Autor: Mario Liguori
Izvor: Danas
Čekam moju lepojku - a nje nema. Kasni na putu iz Španskog kvarta. Čini mi se da je jedino u tom delu grada ćutljiva, zamišljena: jedino tu ne priča ni o pozorištu Eduarda de Filipa, ni o vijetrijskoj keramici. Valjda kasni velikodušno, kako se kasni u Napulju, kad se nepoznatoj starici nose teške kese s namirnicama. Možda kasni zbog južnog shvatanja ljubavi: ona zna da, dok je čekam, osećam onaj njen miris lavande, jutarnji miris praznih napuljskih uličica.
Doduše na sastanak sam došao malo ranije - gotovo pola sata. Tu je stara picerija Belini, kupujem picu, tradicionalnu, s ukusom sira rikote i bibera, kako se u Napulju pravi. Pica se peče, testo raste u ulju, miris se širi po ulici, po trgu, dolaze druge mušterije, množe se ispred picerije, uvlače u gastronomske, političke, fudbalske teme. Dvojica Engleza čekajući picu razgovaraju o razlici između engleske i škotske funte: njihov jezik me odvodi u londonski pab Albion. Događa mi se sve češće, u mom Napulju, da ne mislim na njega dok sam tu.
Već je čekamo, pica i ja, ovde ispod trema, u kraju gde sam jedno vreme živeo kao student, dok se nas dvoje nismo poznavali, dok sam čekao neke druge devojke. Tada sam šetao do pozorišta San Karlo i natrag, do bioskopa ili poslastičarnice; štedeo sam kako se štedi u Napulju, studentski, za večernje pice, za kolače s ukusom cimeta, za svaki južni desert, makar i francuski, koji je izmislio poljski poslastičar na pariskom dvoru, ili uvoz iz Austrije za Marije Terezije.
Na žutom trgu, dok ostatak popodnevnog sunca polako slabi, strpljivo čekam, kako se u ovom gradu ne čeka. Obuzimaju me reči Ljermontovljevog junaka: „Čudna je stvar čovečje srce, a žensko naročito". Osluškujem Napulj, njegov jezik koji je ujedno i moj. Divim se njegovoj istoriji, koja je ujedno i moja. Napuljska prošlost tako zna da nadođe, sveobuhvatna; ne moram da je dozivam, pojavljuje se sama umesto dragane koja bi trebalo da dođe, da je već došla. Ljudi se u ovom gradu dugo čekaju, ali na kraju uvek dođu.
Pošto je nema pa nema, pitam se hoće li uopšte doći. Nije valjda u pravu Gete kada veli da svi ljudi bivaju razočarani u svojim nadama! Napuljska žena je kao i Napulj, radoznala, spretna, konkretna: zna da nagomila obaveze, da uskladi više susreta i tako organizuje svoju šetnju. Možda je ona samo zaglavila u kupovini; ili pije sok natenane ispred Gambrinusa s brbljivom drugaricom. Bolje da sam i ja došao s nekim, da smo stojećki jeli pržene ćufte od testenine ili pohovani patlidžan i da smo se složili da je ova varoš lepa kao misterija. Bolje da sam se ponašao južnjački, kako to Napulj voli, te ostao kod kuće i čitao priprovetku koju svaki dan čitam: „Služio je kao oficir na Kavkazu jedan vlastelin. Zvao se Žilin."
Na ulazu u stari grad kandelabri su zamenili sunce. Veče je tek malo sveže. Prvi put danas osetim da je ipak zimsko doba. Preostaje mi da se vratim kući, ali nešto me vuče prema trgu San Domeniko Mađore, dole sve do luke, odakle se vidi naš „simbol života i smrti" - Vezuv.
Krećem i okrećem se poslednji put, reda radi, tražeći i ne tražeći nikoga svojim pogledom, kad posred Danteovog trga ide moja lepojka, ide bez žurbe, kako se u Napulju već hoda, kao da uopšte ne kasni. Idem joj u susret i ponavljam u sebi: „La vida es un sueño - život je san".
