Izvor: Politika, 09.Avg.2011, 23:53 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Muzikom do vere i spasenja
Verujem u boga i verujem da on suverenitet pokazuje milošću i blagoslovom, kaže Dejvid Judžin Edvards, pevač benda „Vouven Hend”
Zašto čovek muči sebe sedenjem? – pitanje je koje prolazi kroz glavu posetioca koncerta benda „Vouven Hend” u novosadskoj Sinagogi, dok posmatra kako se gitarista i pevač Dejvid Judžin Edvards, nekadašnji vođa slavnih „Sikstin horspauera”, grči i trza kao da bi >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << najradije iskočio iz kože a kamoli sa stolice. Dok je bučna i teška poput postmetala, ali i kada je poluakustična, muzika ga obuzima, zabacuje i trese glavu, posuvraća oči pod kapke. Ali, Edvards ne daje sebi oduška skakanjem po pozornici već ustaje samo da bi uzeo drugu gitaru ili se prihvatioinstrumenta koji je kombinacija bendža i mandoline.
– Počeo sam da sedim svirajući bandoneon (vrsta harmonike tipična za tango orkestre – prim. aut.). Ali, i to može da se promeni – kaže Edvards za naš list.
Ovog puta, sedenjem se nije mučio samo on pošto je Sinagoga ispresecana klupama, koje su povremeno žestoko podrhtavale od trzaja publike. Posle kraja zvaničnog dela koncerta, publika je napokon poskakala na noge dozivajući bend na bis. Pljeskanje rukama i lupanje nogama o pod uhvatilo je ritam indijanskog napeva ukrštenog sa teško distorziranim gitarama, koji je pušten sa razglasa.
Svesno ili ne, „samookivanjem”na stolici Edvards se udaljava od scenskog šepurenja rok zvezde i vraća se pozi u kojoj se tradicionalni folk, njegova glavna inspiracija, svirao u 19. veku. Tada za muzičara nije bilo pozornice, već je sedeo sa publikom. U neku ruku, tako pomešan sa ostalima i svirajući pesme prepune duhovnih motiva, vodio je zajedničku molitvu. Slično je i sa Edvardsom, čiji stihovi veličaju boga čak i kada opisuju kako će on polomiti kolena svima koji se ne budu poklonili pred njim. Za vođu „Vouven Henda” svi ljudi su nepopravljivo zli. Jedini način da spasu dušu jeste da spoznaju svoju pokvarenost i potpuno se predaju bogu, koji je sve grehove već iskupio Isusovom žrtvom.
– Verujem u boga koji je apsolutni gospodar. Ali, verujem i da on suverenitet pokazuje milošću i blagoslovom, dajući nam moć da ga izaberemo vođeni jevanđeljima dok ne dođemo do vere i spasenja – kaže Edvards.
Zbog takvih ubeđenja, Edvardsa su oduvek privlačili umetnici koji su, mada nevernici, iskreno govorili o svojim padovima, poput Ijana Kertisa i Nika Kejva. Sem folk-veličinama, muzika „Vouven Hend” podjednako duguje i njima dvojici. Njena žestina potekla iz postpanka, kao i sumorna Edvardsova lična teologija, osvojila je i ljubitelje satanističkog metala, ali zato odbija većinu obožavatelja sentimentalnog „hrišćanskog roka”, popularnog među fundamentalističkim hrišćanima sa američkog juga i srednjeg zapada.
Na koncertima Edvards se ponaša kao jedan od „mahnitih propovednika” iz dela Amerike poznatog kao „Biblijski pojas”. A i njegove poruke su u tom tonu. Kad počne da mrmlja i izvikuje čudne slogove, koji ne potiču iz bilo kojeg jezika, deluje kao da je istinski obuzet duhovima, poput proroka iz Svetog pisma.
– Povremeno je to samo nasumično brbljanje, ponekad su posredi stvarne reči iz raznih jezika čiji mi se zvuk sviđa. Tako muzici dodajem izvesno raspoloženje, širim zvučni pejzaž – objašnjava Edvards.
V. Vukasović
-----------------------------------------------------------
U prolazu između svetova
Potomak irskih i škotskih misionara koji su se oženili Indijankama, muzičar koji kombinuje pobožni folk i postpank, predani vernik koji mrzi crkve, voljen u „Sodomama i Gomorama” američkih velikih gradova više nego u fundamentalističkim zajednicama kojima rođenjem i većinom ubeđenja pripada, smrtni grešnik čije su misli neprekidno posvećene božjem carstvu, Edvards kao da je zaglavljen između svetova.
– Ja sam samo u prolazu – kaže vođa „Vouven Henda”.
objavljeno: 10.08.2011
