Izvor: Politika, 21.Okt.2014, 08:56 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Muke sirotog momka iz Drvara
Novinar i voditelj televizijske gledane emisije zavoleo je automobile od studentskih dana, seća se prvog „fiće” koji je vozio, posla koji je decenijama unapređivao i ostavio sinu u nasleđe...
Mirko Alvirović je dugogodišnji urednik i voditelj popularne televizijske emisije o automobilizmu „SAT”. Posebnu pažnju privlače njegove patrole na četiri točka do mnogih letovališta, koje beleže svaki detalj na putu, tako da gledaoci posle njega mogu žmureći da stignu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << od tačke A, do tačke B.
– Kada radimo te patrole, postavim se u ulogu vozača koji će sesti u automobil i krenuti u Grčku, Bugarsku, Tursku... Šta je to što njega tada može zanimati? Kakav je put, kakvi su parkinzi, ima li goriva, kakve su cene, gde može da se odmori, gde je signalizacija uredna, gde će naići na rupu, gde ih čeka policija, kakavi su propisi na snazi... To narod interesuje. Imam uigranu ekipu, i na te patrole uglavnom idu dva automobila, dve kamere, jedan foto reporter i novinar koji sve beleži. Jedan auto uvek vozim ja i pričam iz glave ono što zapažam. Kritikujem i hvalim. Uticao sam na putare da mnogo toga poprave, da postave saobraćajne znake ne samo u Srbiji nego i u Makedoniji, Crnoj Gori, pa čak i u Grčkoj... To je moj uspeh, ali ne da bih se pravio važan, već da olakšam običnom čoveku kad krene na put – naglašava Mirko vrlo raspoložen za razgovor.
Kad je prvi put predložio da na televiziji radi patrolu do Crne Gore i pokaže ljudima kako da stignu na odredište, neke njegove kolege su rekle da je to besmisleno. Pošto je već imao status urednika, odlučio je da krene i napravi emisiju. Vreme je pokazalo da je to zaista bio dobar potez, čim je gledana punih 25 godina. Sledeće godine Mirko Alvirović slavi u isti mah 40 godina bavljenja novinarstvom, 30 godina rada na televiziji i 25 godina postojanja emisije „SAT” i 15 godina izdavanja revije „SAT plus”. Uz to na privatnom planu slaviće 45 godina braka, u sedmoj je deceniji života... Kakav je osećaj kad se osvrne iza sebe?
– Zaboravio sam kad sam počeo. Jedino znam da se čitavog života borim. Potekao sam iz siromašne porodice. Nisam ništa imao, ni imanje, ni kuću, ni zemlju, ni stoku. Moj otac je bio proleter koji je bukvalno shvatio posleratnu ideologiju. Svima je pomagao, bez želje da se on okoristi. Nikad nije pokušao da sebi priušti više – dobro pamti Mirko svoje detinjstvo koje je proveo u malom stanu od dve sobe, bez kupatila.
– Da zlo bude veće, rano sam ostao bez oca, majka polupismena, a moja dva brata već otišla trbuhom za kruhom. Jedan je bio fudbaler, umro je, a drugi koji živi u Norveškoj lepo se snašao. Nagovarali su me da se zaposlim i ostanem u porodičnom domu. Ali, ja sam bio ambiciozniji, sa završenom učiteljskom školom hteo sam da studiram. Stariji brat me je sprečavao. Bilo je svađa u kući. Govorio je da prvo radim pa kad stanem na noge onda počnem da studiram. Ali, majka me je razumela i rekla: „Idi sine, ali ja ti ne mogu pomagati!”. Dala mi je svoj blagoslov i dve hiljade dinara, više nije imala – otvara još jedno poglavlje svog života.
Mislio da će postati glumac
Mirko se kao klinac u osnovnoj i srednjoj školi amaterski bavio glumom, igrao Nikoletinu Bursaća i još mnoge druge likove, čak je osvajao i neke nagrade, pevao u horu i, sa svojim baritonom, prvi poželeo „dobar dan” slušaocima tek osnovanog Radio Bihaća, gde je, inače, pohađao učiteljsku školu. Želeo je i bio je ubeđen da može postati glumac. Tako se 1965. godine iz rodnog Drvara sa velikim očekivanjima zaputio u prestonicu.
– Taj Beograd je zaista bio avantura. Zamislite kako izgleda kad čovek iz provincije prvi put dođe u veliki grad sa tadašnjih 2000 dinara u džepu! To nikad neću zaboraviti. Ni sam ne znam kako sam se uz Kameničku ulicu popeo na Zeleni venac, ušao u autobus 36 i stigao do Studentskog grada. Ceo dan sam sedeo na metalnoj ogradi kod autobuske stanice, sve se nadajući da ću ugledati nekog mog zemljaka koji će mi pomoći. Ali, po završenom junskom ispitnom roku svi su se razišli kućama. Tek predveče, naiđoše dva momka, mislim da su iz Pljevalja. Pitali su me šta ceo dan tu radim jer su me još jutros, kada su krenuli na fakultet, primetili. Oni su bili stariji studenti. Kada su shvatili da ustvari nemam gde ponudili su mi prenoćište, a kako su oni ubrzo otišli kući na raspust, ostavili su mi sobu čitavo leto. Da nije bilo njih, ko zna kojim putem bi moj život išao. Mogao je neko, mladog, naivnog i neiskusnog, da me uvuče u loše društvo i velike probleme. Imao sam sreće. Sreo sam te divne ljude. Sećam se, jedan se zvao Staša, a drugog pamtim po prezimenu Nikolić. Kasnije sam pokušavao da ih pronađem, ali nisam uspeo, pa ih ovim putem ponovo pozivam da se jave – koristi Mirko priliku da nađe spasioce preko „Magazina”.
Mirkove muke, ipak, nisu tada prestale. U Beogradu nije bilo lako opstati. Pre podne je jeo jednu praznu zemičku, popodne drugu. Kaže da je za dve godine toliko oslabio, da je na ovu visinu imao 57 kilograma, a sada ima 97! Da bi preživeo, nije se libio nikakvog posla. Jedino nije krao.
– U blizini je bila pijaca, pa sam odlazio kod seljaka da im pomažem, a oni su mi za uzvrat na kraju dana ostavljali desetak lubenica da prodam, i da zadržim taj novac za sebe. Onda sam upoznao nekog Gojka, koji je na kisoku prodavao novine. Pošto je video da tražim posao, ponudio mi je da pikujemo beton u trpezariji na vojnom Aerodromu – sada je to takozvani „Erport siti” u Novom Beogradu, odnosno Stari aerodrom, kako ga Beograđani zovu. Pet kilograma macola, pa udri po onom betonu! Taj prostor delovao mi je kao fudbalsko igralište – priseća se tog, i te kako ozbiljnog fizikalisanja.
U međuvremenu, otišao je i da vidi gde je ta Pozorišna akademija, a malo se pripremao i za prijemni. Čak je Miju Aleksića sačekao posle predstave i zamilio za pomoć, jer mu se svideo njegov monolog u monodrami „Lopov”, pa je hteo da izdvoji jedan odlomak. U tome mu prođe mesec, i dođe dan kada je trebalo da ide na prijemni. Javio se tom Gojku koji je organizovao posao da sutra neće doći, ali mu ovaj nije odobrio odsustvo. Treba, rekao je, da predaju posao pa ako ne dođe, nema ništa od para... Mirko celu noć nije spavao. Šta ako ne položi? A svi su mu pričali da je teško položiti ispit na Akademiji. S druge strane ako ne položi, izgubiće i novac od teškog rada, ali i šansu da studira. Teška srca, doneo je odluku da ne ode na prijemni!
Završio je posao i zaradio novac koji mu je obezbedio egzistenciju narednih nekoliko meseci, tako da je mogao da nastavi borbu za uspeh u velikom gradu. Pošto je bio odličan učenik, bez prijemnog je upisao književnost na Filološkom fakultetu i sve vreme dok je studirao, ustajao je u pet ujutru, učio i spremao se za ispite, onda išao na predavanja da dobije potpise, a posle toga trčao da zaradi neki dinar. I kaže sve je stizao.
– Dugo sam sa zidarima nosio cigle i mešao malter kao pomoćni radnik na gradilištima naselja Galenika. Od tih para uplatio sam auto-školu i već 1969. godine dobio vozačku dozvolu. U trenutku sam zavoleo automobile i to mi je postala opsesija. Uspeo sam čak i da kupim polovnog „fiću”. Kad sam ga parkirao ispred „Studenjaka”, moji drugovi su bili u šoku, to je izgledalo isto kao da sam danas dovezao „ferari“. Posle dve godine sa tim „fićom” sam prvi put otišao u Drvar. Majka nije htela da me pusti u kuću, dok nije čula kako sam ga stekao – priča Mirko kao anegdotu.
Ništa bez podrške supruge
Bilo je, priznaje, vremena i za ljubav. Te iste godine upoznao je Tanju.
– Pošto u „Studenjaku” nismo imali gramofone i muzičke uređaje, pravili smo žurke po sobama: ja sam pevao, a ostali su plesali. Tanja u početku nije baš bila raspoložena za mene, za nju sam bio mangup. Očigledno da je za sve u životu trebalo dobro da se potrudim. Trudio sam se i oko nje. I vrlo brzo se oženo. Još sam bio student. Slika s našeg venčanja objavljena je u „Politici Ekspres”. I danas je čuvam. Onda sam otišao u vojsku. Kada sam se vratio, rodio nam se prvi sin, Momir, posle pet godina i Mladen – sa radošću se priseća tih događaja.
Čekajući svoju šansu, Mirko je bio prinuđen da postanenoćni čuvari, potom je radio i kao magacioner, ali automobil je postao nešto bez čega više nije mogao. Položio je ispit i postao instruktor za vožnju, nastavljajući da smišlja nove i korisne stvari. Prvi se setio da obučavajući kandidate upotrebi čunjeve na poligonu, a danas je to obavezan deo obuke. Tada su ga primetili iz policije i pozvali ga da vodi obuku za vozače u čitavoj zemlji, ali Mirko nije želeo uniformu.
Tako je stigao do auto-škole „Semafor” pri AMS Jugoslavije gde je brzo napredovao. Prestao je da radi obuku i prešao u službu 987, gde je čak smislio i postavio informativni centar AMS Srbije. Uveoje i besplatnu kontrolu tehničke ispravnosti vozila i dopunsku članarinu za one koji hoće da šlepuju auto... Svoja saznanja o automobilima neprestano je proširivao, a najviše je naučio upravo tu, dok je dežurao na telefonu 987. To znanje i dan-danas koristi u profesionalnoj karijeri. Tada se kod njega javila i ideja „kako pomoći ljudima na putu” i od tada se uvek trudio da kroz razne savete pomaže svima kojima je pomoć potrebna. Tu se inficirao onim što danas radi.
Nakon nekoliko godina, pošto je već krenuo u novinarske vode (pisao je za „Večernje novosti”, radio u „Studiu B”), iz inata vanredno je diplomirao na Fakultetu političkih nauka na odseku za novinarsto i potpuno se opredelio za ovu profesiju, da bi zatim postao i urednik Auto-moto revije. Ali, opet je hteo više. Stalno su mu navirale nove ideje. Nikoga nije kopirao, ali je koristio sva moguća znanja koja je pokupio po svetu.
– Hteo sam da otvorim televizijski studio u AMS koji bi bio u funkciji svih televizija i koji bi davao podrobne informacije o stanju na putevima, vezane za bezbednost u saobraćaju, za vozačke probleme, prognozu... Međutim, nisu me podržali. Pošto sam tada već počeo honorarno da radim na velikoj televiziji, napustio sam AMS. Iako su moji sektori na televiziji bili policija i vojska, nisam se odrekao automobila. Petkom sam pravio petnaestominutne blokove koji su se zvali Saobraćaj-Automobilizam-Turizam, a u jutarnjem programu pomagao sam vozačima da pronađu rezervne delove, što je u to vreme bio veliki problem. To su ustvari i začeci emisije SAT. Pride sam sa Jovom Radovanovićem radio rubriku za najmlađe, u kojoj smo ih na zanimljiv način i kroz skečeve učili kako da se snalaze u saobraćaju. Kasnije sam pronašao i čuvenog majstor Rileta koji je uz pomoć „štapa i kanapa” rešavao razne vozačke nevolje. Tako je emisija SAT postala svojevrstan zaštitnik vozača.
Kroz 25 godina emisije, mnogima smo rešili probleme pravne prirode kroz naše besplatno savetovalište, otkrili smo razne prevare što sa gorivom, što sa komletima prve pomoći, podelili smo preko 100.000 maketa automobila, pa čak i nekoliko pravih. Pravi dokaz koliko je emisija prihvaćena, merio se džakovima pisama gledalaca, jer tada nije bilo interneta i mejlova. Čak smo organizovali i mlade dizajnere da nam šalju svoje radove koje smo na sajmovima izlagali, a mnogi od njih su svoje karijere nastavili i u velikim dizajnerskim kućama. Ali ono što je od prvog dana u mojoj profesiji bila nezaobilazna tema, jeste povećanje bezbednosti u saobraćaju, čime se i danas ponosim – ističe naš sagovornik.
U svemu ovome pratila ga je porodica.Svako je na svoj način po nešto naučio i uvek su stvarali nešto novo, pa su 1996. napravili privatnu firmu. Stariji sin Momir je izašao iz posla, a Mladen je pre nekoliko godina preuzeo sektor automobila i uređivanje revije „SAT Plus”.
– Mladen je sada, kao što sam nekad bio ja. Ja sam ona siva eminencija iz senke koja koordinira kao dežurna savest i vodi računa da zdravo poslujemo – kaže s ponosom, srećan što se Mladen oženio i već ima dve zlatne i lepo vaspitane ćerkice. I Mladenova supruga je, takođe, ambiciozna žena, ali je posvećena deci i porodici, pa se nada da će ona biti ono što je za njega Tanja.
Ljudi, kaže Mirko, ne mogu da poveruju da je radio pošteno i da od države nije dobio ništa.
– Mnogo je onih koji su na sumnjiv način sticali imetak, pa onda sve stavljaju u isti koš. A niko ne zna koliko sam truda uložio. Ne postoji kamičak koji je ugrađen u „NAVAK”, a da na neki način nije prošao kroz moje ruke. Nisam svestan kako sam imao snage da sve to iznesem. Evo, pet godina nisam bio na odmoru sa porodicom. Tek sam ove godine otišao. Dobro me moja žena trpi. Kad to kažem, ona odmahuje rukom. Ali, stvarno – da nisam imao tako vrednu decu i Tanju, koji su me uvek razumeli i u svemu podržavali, ništa ne bih uradio! Jer, počeo sam od nule, morao sam da se posvetim poslu i karijeri, a Tanja je čuvala kuću i negovala decu i mene. Supruga je po struci građevinski tehničar, penziju je zaradila radeći, ali uz svoj posao brinula je o svemu ostalom. Ja sam bio rasterećen. Može da priča ko šta hoće, ali bez takve podrške porodice, a pre svega bračnog partnera, ni muž, ni žena, nikad neće uspeti – tvrdi Mirko Alvirović.
-------------------------------------------------------------------
Ne besni za volanom
Mirko je obišao najveće salone automobila u svetu i video najsavremenije i najluksiznije marke, a ipak, ne postoji model za kojim žudi.
– Iako je automobil obeležio moju karijeru, moja misija pre svega je bezbednost i poštovanje saobraćajnih propisa. Ko napravi grub prekršaj – preticao je preko pune linije, prekoračio brzinu ili nije propustio pešake sa službenim automobilom, u obe naše firme najstrožije se kažnjava – otkazom! Do sada sam dvojicu otpustio. I sam apsolutno poštujem propise. Da nije tako, već bi me na prvom ćošku ulovili paparaci – siguran je.
-------------------------------------------------------------------
Centar kojim se ponosi
Uvek nošen željom da pomaže vozačima, pre svega kada je reč o bezbednosti u saobraćaju, došao je na ideju da zajedno sa sinovima napravi centar bezbedne vožnje (sadašnji „NAVAK”). To je Mirkov najveći životni projekat, nalazi se nedaleko od Pećinaca u Subotištu.
-------------------------------------------------------------------
Besplatni treninzi
Poslednji projekat, na koji je najponosniji, je „akcija 1000 mladih vozača”, koja u saradnji sa MUP-om i austrijskom kompanijom OMV, omogućava svim mladim vozačima da besplatno prođu kroz trening u kome će naučiti da se snađu u kritičnim situacijama, da shvate koliko znači sigurnosni pojas, koliko je opasno prekoračenje brzine od samo 10 kilometara na čas, kako se koči na suvom, a koje opasnosti nosi klizav kolovoz. Ali, to nije sve. U „NAVAK-u” su osmislili i projekat za bezplatnu edukaciju đaka prvaka, kroz koji mališane uče kako se pravilno prelazi ulica, kako se sedi u automobilu, kako se prepoznaje opasnost i šta je to o čemu moraju da vode računa kako bi bili bezbedniji na putu i u automobilu. Ovu akciju podržalo je i ministarstvo obrazovanja, pa će do kraja ove godine, kroz besplatan trening proći 2000 đaka iz cele Srbije.
Dana Stanković
objavljeno: 20.10.2014.
