Izvor: Vostok.rs, 14.Jul.2023, 20:54

Moreplovci u srpskim opancima: Na udaru švapskih sumarena (3)

  
Nakon oporavka srpske vojske na Krfu i njene reorganizacije donešena je odluka da se srpske snage prebace na Solunski front. Na tom su insistirali i Saveznici, ali su i srpski oficiri želeli da se nađu bliže Otadžbini, jer su znali da ih odatle vodi put ka Srbiji. Saveznici zu želeli da ojačanjem svojih snaga na Solunskom frontu oslabe nemački pritisak na Zapadnom frontu.
 


            Najbrži put za prebacivanje srpske vojske bio je preko luke Patras, a odatle železnicom, ali su Grci smatrali da moraju zadržati svoju neutralnost, pa je prevoženje obavljeno brodovima, obilazeći Grčku oko rta Matapana. Prevoženje je trajalo 48 dana, bez gubitaka. Ukrcavanje je počelo 12. aprila i trajalo je prevoženje sve do 21. maja 1916. godine. U Solun je preveženo 6.025 oficira i 120.490 vojnika i podoficira, a kada se srpskoj vojsci priključio 1. kombinovani puk i oporavljeni vojnici iz Bizerte, 30. maja srpska vojska je imala 144.000 vojnika.
 

 


 
 
 


KOPNOM I MOREM
 

 


            Pre nego što je srpska vojska mogla da se upotrebi na Solunskom frontu trebalo je rešiti Njenu reorganizaciju i prevesti je u udaljeni Solun. Reaorganizacija je završena posle skoro dva meseca boravka na Krfu, pa je moglo početi transportovanje prvog ešelona u Solun.
 

            Za transportovanje srpske vojske sa Krfa u Solun postojala su tri pravca - dva morem i treći kombinovano morem i železn.com:
            - prvi pravac bio je Krf - rt Matapan - Negropont - Solun;
            - drugi pravac bio je Krf - Patras - Korintski kanal - Halkis - Solun;
            - treći pravac je bio morem Krf - Patras - Atina, a zatim železn.com Atina-Katerina i na kraju kopnom do Soluna ili morem u Solun.
            Prvi pravac obezbeđivao je znatno brže prevozenje, jer je bilo na raspolaganju više transportnih brodova, koji su mogli ukrcati 25.000 ljudi. Šef francuske misije na Krfu general Mondezir je smatrao da je taj pravac najsigurniji, jer je udaljen od područja dejstva nemačkih podmornica i minskih polja. To je smatrao i francuski Admiralitet.
            Kroz Korintski kanal su mogli proći samo manji brodovi, pa je trebalo ang ažovati grčke brodove, a moglo se nabaviti samo 14 - 15 ovakvih brodova, koji su mogli ukrcati po 1.000 do 1.200 vojnika.
            Grčka vlada nije se protivila ovom rešenju, zbog koristi za prevoznike, ali to rešenje nije prihvatio francuski Admiralitet smatrajući da je plovidba Korintskim kanalom opasnija nego da se plovi otvorenim morem, uprkos opasnosti od podmornica, i srpska Vrhovna komanda je bila protiv ovog pravca, ostavljajući da odluku donesu Saveznici.
            Zauzet je stav da je bitnije obezbediti sigurnost nego brzinu prevoženja, izabrano je prevožeje morem pravcem kojim se u miru održavala veza Krfa sa Solunom.
            Po odluci Saveznika prevoženje je povereno francuskoj ratnoj mornarici, koja je odlučila da se srpska vojska prebaci na Kalkidik, gde je spreman smeštaj. Tu je organizovana i francuska pomoćna baza, namenjena za snabdevanje srpske vojske, gde je organizovano pristanište za iskrcavanje trupa u Mikri.
            Na konferenciji u Parizu odlučeno je da prevoženje počne 1. aprila. I Grci su pristali na prevoženje srpskih trupa železn.com od Patrasa. Međutim, tu je bilo političkih problema, pa je trasnportovanje odlagano i francuska Vrhovna komanda je odlučila da se prevoženje izvrši isključivo morem oko rta Matapana.
 


 
 
 


PRAVAC SOLUN
 


            Srpska vojska je napuštala Krf, srpski vojnik će zapisati u svom pismu:

            “Ko se vrnuo iz turskog rata, nije iz bugarskog. Ko preživeo Kumanovo nije Cer. Koga nije dokačio metak ili šrapnel toga je dokusurio tifus, arbanaški kuršum ili sumaren na onoj velikoj slanoj vodi što je nazivaju morem. Neki umrli od rana što se podljutile, neki od gladi i zime. Jedni ostali kraj nekog lipsalog konja, drugi bačeni u more. Ležimo u blatu. Ubiše nas ledene kiše. Jedu nas vaške. Muči nas dizenterija i tifus. Saveznici nas hrane i oblače na zajam. Daju nam municiju, obnavljaju oružje, snabdevaju onim što je neophodno za rat i juriše, a mi ginemo umesto njih. Lep i večan raspored poslova, nema šta”.
 
 


Posle oporavka spremni za pokret ka otadžbini
 

 


            Prve jedinice su ukrcane 12. aprila u Moriatiki, a glavno transportovanje je počelo 18. aprila. Ukrcavanje je vršeno u Govinu za trupe Prve armije i Konjičke divizije, a u Moriatiki za ljudstvo Druge i Treće armije.
 

            Nastojalo se da polazak jedinica i brodova bude u što većoj tajnosti. Zbog toga je Vrhovna komanda izdavala vrlo kratka naređenja: ime broda, ukupno stanje oficira i vojnika koje treba ukrcati i mesto i čas ukrcavanja. Nadležni komandant je određivao jedinice koje će se prevoziti. Na 400-500 metara od mesta ukrcavanja uređeni su logori za ukrcavanje u kojima je uvek bilo oko 3.000 ljudi.
            Da bi se koordinisao rad komandi brodova i komandi jedinica koje se prevoze svako pristanište je imalo određenog oficira zaduženog za to.
            Pre polaska vojska je dobila novo odelo i potrebnu logorsku opremu, kao i hranu za dva dana.
            Transportovanje je bilo podeljeno u četiri etape: od 18. aprila do 6. maja je prevežena Prva armija, a od 6. maja do 17. maja je prevežena Druga armija, od 17. maja do 24. maja je prevežena reća armija i od 24. maja do 26. maja je prevežena Konjička divizija.
            Za prevoženje je angažovano oko 50 brodova(pet krstarica, 15 trgovačkih brodova, osam posebnih brodova za prevoz stoke i 11 transportih brodova za previz hrane). Celi taj sastav stavljen je pod komandu francuskog admirala Gedona.
            Neposredna zaštita pojedinih konvoja, koji su se sastojali od tri do četiri velika trgovačka broda, organizovana je na taj način što je na čelu išla jedna torpiljarka kao izvidnica, dva broda su vršila kontrolu plovnog puta od mina i čuvali konvoj od napada podmornica. Jedan razarač je stalno krstario oko konvoja.
            Jovan M. Buzdumović u svom članku o trasnportovanju srpskih trupa sa Krfa u Solun(koji je i izvor podataka o tom transportovanju) piše:
            “Pojmljivo je da transportovanje srpske vojske na Kalkidik nije moglo biti sakriveno od neprijatelja, ali i pored toga što je trajalo skoro dva meseca, nije se desio nijedan slučaj torpedovanja ili znatnijeg poremećaja u prevoženju. Samo 21. aprila ukrcavaNje je moralo biti prekinuto zbog pojave neprijateljskih podmornica u okolini Navarona, a i zbog očekivanja da se reši pitanje upućivanja suvim preko Grčke. Ali već 22. aprila Vrhovna komanda je naredila, da se produži, pošto je skrenuta pažnja generalu Mondeziru i Admiralitetu da se preduzmu sve mere, te da se transportovanje srpskih trupa osigura od napada podmornica.
            Saveznici su pripremili sve da se transportovanje izvrši uredno, brzo i sigurno. Blagodareći velikoj hrabrosti i izdržljivosti posada savezničkih brodova, mogao je taj zadatak biti rešen najpovoljnije. Za vreme 57 putovanja u toku sedam nedelja, koliko je trajalo tarnsportovanje, zaštita je bila takva da pored stalnog zagrožavanja puta od strane nemačkih i autrijskih podmornica, nijedan transportni brod nije bio torpedovan i nijedan srpski vojnik nije na tom putu nastradao. Priznanje za to u prvom redu pripada francuskoj mornarici”.
            “Krfski zaliv bio je prepun brodova, uglavnom francuskih”, piše Svetislav Sp. Barjaktarević u svom ratnom dnevniku, “i to krstarica do torpiljara. Naspram broda na koji smo se ukrcali nalazila se jedna velika francuska krstarica, a ispred i iza nje bili su još neki veći ratni brodovi.
 


 
 
 


ŽIVELA SRBIJA!
 

 


            Na palubi broda inžinjerijski kapetan Miloš Radojlović je pronašao neki barjak, ne sećam se da li je bio srpski ili francuski, okrenuo se prema francuskoj krstarici i najednom, mašući stalno tim barjakom, iz sveg glasa povikao: ‘Vive le France! Vive La Serbie’. Mislio sam da će mi zbog ovakvog ispoljavanja savezničkog bratstva po oružju srce iskočiti iz grudi od miline i uzbuđenja. Tako smo se tim uzvicima pozdravljali sve dok naši brodovi nisu izašli iz Krfskog zaliva.
 

            Plovili smo prema Solunu po lepom, tihom vremenu i mirnom moru. Jedan brod sa našim trupama išao je napred, a naš na izvesnom odstojanju iza njega. Oba naša broda pratila su dva torpiljara koji su plovili čas napred, čas levo i desno od brodova.
            Negde oko ponoći mornari su nas probudili i naredili da sa pojasevima za spasavanje izađemo na palubu. Ovo naređenje dato je stoga što su torpiljari kod rta Matapana, najjužnijeg rta balkanskog poluostrva, primetili neku nemačku podmorncu. U tim trenucima neki od nas su trčali po palubi, drugi su zgrčeni sedeli, treći čučali, a četvrti buljili prema pučini, ne bi li ugledali nešto pre nas ostalih.
            Dok smo mi na palubi ovako provodili vreme i pomišljali na svašta, torpiljari su punom parom krstarili oko naših brdoova. Tako smo proveli celu noć, sve do ostrva Milosa u Egejskom moru. Ulaz u zaliv u pristanište Milosa bio je pregrađen žicama i miniran, i u njega su brodovi ulazili naročito načinjenim kanalom, koji su poznavali samo sanitetski brodovi. Prvi brod lepo je prošao i ušao u pristanište, i našem brodu se zamotaše neke pregradne žice oko elise. Čim je to primećeno, brod je stao, da ne bi zakačili mine i odleteli u vazduh. Odmah su spušteni gnjurci koji su posle nekog vremena oslobodili elisu, pa je zatim i naš brod uplovio”. 

     Boško ANTIĆ

Nastavak na Vostok.rs...