Izvor: Vostok.rs, 15.Jul.2023, 10:57
Moreplovci u srpskim opancima: Na udaru švapskih sumarena (4)
KREĆE SE LAĐA FRANCUSKA
Francuska je pružila najveću pomoć Srbiji u njenim najtežim danima. Prvobitno opredelenje da se srpska vojska izvuče u Severnu Afriku je promenjeno i evakuacija je izvršena na Krf. Ipak je dobar deo srpskih vojnika prebačen u Bizertu, a kasnije su tu stizali i dobrovoljci iz Amerike da bi se pripremili za odlazak na Solunski front. Ovde su lečeni srpski ranjenici sa Solunskog fronta - kroz logore, kasarne i bolnice Bizerte prošlo je oko 60.000 srpskih vojnika i oficira.
Iskrcavanje Srpske vojske u Solunu
Od samog dolaska Srbima je posvećivana velika pažnja, a posebno se isticao komandant baze i Bizerti admiral Emil Geprat, koga su srpski vojnici prozvali “Srpskom majkom”. Svaki put pred strojem srpskih vojnika ili prilikom obilaska u bolnicama pozdravio ih je sa: “Pomoz’ Bog junaci! Da li vam što treba?”.
I sa Solunskog fronta , iz Solunske luke, francuski brodovi su prevozili ranjene i bolesne Srbe na lečenje u Francusku, a srpski vojnici su pevali:
More je plavo, široko.
Široko, plavo, duboko.
Nigde mu kraja videti.
Ne mogu misli podneti.
Lađa se kreće francuska
Sa pristaništa solunska.
Transport se kreće Srbadi,
Srbadi braća bolesni.
Svaki se vojnik borio,
U rovu slavu slavio.
Srećan se Bogu molio,
Da bi se kući vratio.
Radosti nema ni za tren
Naiđe švapski sumaren.
Svi mole svetog Nikolu,
Njegovu silu na moru.
Putujem tužan, žalostan,
Pomislih: Bože, nisam sam.
I moja braća putuju,
Da sa mnom zajedno tuguju.
Ovo je jedna od verzija ove pesme, a ima ih još. Svako je nešto dodavao, ali poruka je jasna - francuska lađa vodi u spas, ali na putu prete švapski sumareni i samo sveti Nikola sa svojom silom na moru može pomoći da se sretno vrate kućama.
BRAVO SRBI!
Bizerta je, pored Krfa, bila luka spasa. Tu su lečeni i oporavljani bolesni, iscpljeni i izmučeni srpski ratnici. U Tunisu i Alžiru ratnici su lečeni sve do avgusta 1919. godine. Mnogi su u sevenoj Africi ostali, samo u Bizerti 1.470, u Alžiru 310, a u drugim gradovima 84 - ukupno 1.919.
U severnu Afriku su stizali kao aveti u ritama. Opisujući njihov dolazak u Bizertu, Žika Živulović u knjizi “Preci i potomci” zapisa:
“ Na obzorju se ukazao brod. Na jarbolu se vila najstrašnija zastava pomorstva: plava sa žutim krugom. Znak smrti i zarazne bolesti. Masa je usktuknula. Viceadmiral Geprat stajao je ukočen. Sa broda se iskrcavaju aveti u ritama. Većina bosi ili nogu uvijenih nekakvim čarapama, sa puškama u rukama. Četiri stotine dvadeset i sedam pitomaca 26. klase skopske Pešadijske podoficirske škole. Krenulo ih je 950, u smetovima Albanije ih je ostalo 523.
Francuzi su zaridali. Od himne dve zemlje nije bilo ništa. Postrojena vojna muzika je plakala. Dogodilo se tada nešto neverovatno, nepojmljivo. Srpski oficir, pokretni leš, izvukao je sablju i viknuo:”Mirno! U dvojne redove na desno! Pozdrav francuskoj zastavi! Paradnim korakom napred marš!”
Srpsko kolo na Krfu
Pred zanemelim svetom živi kosturi, 427 srpskih mladića, visoko uzdignute glave, nekom snagom izvučenom iz najdubljih nedara svoje svete zemlje, čvrstim korakom gazilo je po zažarenom asfaltu dok im je iz tabana šikljala krv.
Viceadmiral Geprat, opsenut i opsednut, posmatrao je crveni trag za njima, nemoćan da odvoji desnu ruku od šapke koja se uz nju zalepila u divljenju.
Kasnije će se Bogosav Ćirković sećati:
“ U Bizerti nas je dočekao jedan francuski oficir i arapska muzika. Zurle i tampani.. Proveo sam u bolnici mesec dana, pa me poslaše u logor Lazuaz koji se nalazio na jednoj goletnoj visoravni iznad Bizerte, na četnu obuku. Tri i po meseca smo egzercirali. Subotom nas vodili na obalu, na kupaNje. Niko od nas nije znao da pliva. Stojimo tako do kolena u moru, oni “hrabriji” i do pasa, zaboravimo zbog čega smo došli. Samo ćutimo i buljimo u pučinu. Tamo je negde naša mila zemlja. Kad ćemo da joj pođemo? Vidimo stižu francuski brodovi, dovoze naše ranjenike... Smrt nam je zabarikadirala put za Srbiju, ali, ko mari za smrt”
A Vladislav Ristić, koji je bio u stroju pitimaca 26. klase pred viceadmiralom Gepratom, se seća:
“Ukrcaše nas na brod. Nismo znali ni kuda idemo, ni gde ćemo da stignemo. Kad se brod zaustavio, saznadosmo da smo prispeli u Bizertu, u Africi. Bili smo prvi srpski vojnici koji su se u to pristanište iskrcali. U luci stoje francuski ratni brodovi, sa svih paluba grmi vojna muzika. Pozdravljaju junačke saveznike. Heroje! A mi - leševi koji se pomalo miču... Kako brod baci sidro, zaori se sa obale ‘Vive le Serb’... Sad čujemo: ‘Povr Serb’(Jadni Srbi). Komandant se ođednom smrači, spustiše mu se obrve, stade ispred nas:
‘Vojnici, ko je od vas povr, odnosno jadan’. S levog krila, kako samo pronađe onakvu glasinu, Ljuba Damljanović, čini mi se da beše iz Dublja kod Svilajnca, urliknu:’Niki, gospodine komandante”.
U solunskoj luci su čekali bolesni đaci, koji se prešli Albaniju, i sa divljenjem gledali francuski brod “Provansa”, koji treba da ih odvede u Francusku na lečenje i nastavak školovanja. Mnogi od njih su jedva išli, pa se francuski mornari nisu mogli načuditi što se na brodu, ipak, stalno čula njihova pesma. A u Marselju slika kao i u Bizerti - Francuzi ponavljaju “Jadni Srbi”, gledajući ove mladiće u ritama, a oni svrstani u dve kolone marševskim korakom prolaze glavnim ulicama ovog grada sa ratničkom pesmom na usnama. Uzvici “Jadni Srbi” ubrzo su se pretvorili u “Bravo Srbi”.
Boško ANTIĆ
.jpg)
