Izvor: Politika, 18.Avg.2013, 23:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Miljkovićeva vatra je filozofska, moja kaminska
Kapija je mesto gde se svakodnevno prolazi, odlazi i vraća. Ona vas mami u svet na isti način kao što vas kao magnet vraća na ognjište
Petar Cvetković (1939), pesnik, ovogodišnji je dobitnik „Žičke hrisovulje” za, kako se kaže u obrazloženju žirija, „poeziju što spreže neznatne pojave iz života sa slojevitim znakovima kulture”. Autor je zbirki pesama: „Pozorište” (1965), „Pesme i bajke” (1971), „Vaga” (1978), „Jednina” (1981), „Mala svetlost” >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << (1982), „Grčka loza” (1989, izabrano i dopunjeno 1994), „Pesme” (1992), „Pesme iz autobusa” (1997, dopunjeno I i II 2005), „Božićne pesme” (1998) i dve knjige izabranih i novih pesama. Glavni je urednik „Srpskog književnog lista”. Priznanje „Žička hrisovulja”, koje se sastoji od unikatne zlatopečatne povelje i ikone Preobraženje, biće uručena dobitniku danas, na Preobraženje, u manastiru Žiča.
Šta je vama i ispovedniku Gavrilu, iz pesme „Lastavičje gnezdo”, zajedničko?
Možda je to prosto želja da se čovek približi posvećenosti koju je nosio u sebi ovaj monah, nešto čemu bi se, verujem, priklonio svaki ozbiljniji stvaralac, posvećenosti koja se, opet, dalje prepliće sa stepenom žrtvovanja. Njegova odanost onome ko je pre njega živeo u ovoj isposnici, radio, razmišljao, ali nalazio vremena i za predah („da se od službe državi odmori”), komplementarna je u mnogo čemu sa prethodnikom. Da bi se stvorila iole objektivnija slika o njemu – dovoljno je reći da se, osim malih krstova koje je neprekidno pravio, jedino još molio. Završavajući dakle svoj život, on leti kao orlovo pero pored izgorele isposnice, što je ujedno i ovaploćenje njegovog života.
Jesu li i pravi pisci, istinski posvećenici jeziku u stvari monasi?
Ako je odanost veri ekvivalent za molitvu, onda je iskušenje onoga što se dešava između čoveka koji nastoji da prodre u tajne jezika i samog jezika koji se otvara na određene udare, ekvivalent za svaku podudarnost koja se pri tome stvara. Odsustvo onog što tražite i što povremeno prepoznajete sa vrlo retkom i varljivom merom sreće, a što može da vam koliko-toliko zadovolji maštu ili, bolje reći sujetu, tera vas da se još čvršće vežete za jezik i postanete, kako vi kažete, neka vrsta monaškog posvećenika.
Da li je naslovna pesma „Kapija” – priča o našem usudu, o našoj neslozi, o našim deobama?
„Kapija” je dvosmerni opis, doživljaj nečeg što se odista odigravalo pred mojim očima. Naravno da u svemu tome postoji i vremenska trajnost, pošto je ta kapija svedok jednog ljudskog života. U isto vreme, ona je i metafora o kući i njenoj moći, kao što je i dopuna dečje čarolije o odlasku u svet, ali i pokušaj da se uspostavi život na oba pola, sa ognjištem i prostorom koji se otvara prema svetu. S druge strane, ta simbolika ima povremeno psihološko značenje tzv. unutrašnjeg i realnog života, dakle i prizvuk čežnjivog pogleda na svet pošto se u njenom okruženju događaju tajanstvene stvari, pa i sama čudesa.
Kroz koju kapiju proći – onu prema Istoku ili onu prema Zapadu?
Kapija je mesto gde se svakodnevno prolazi, odlazi i vraća. Mislim da tu nema suprotstavljene simbolike. Ona vas mami u svet na isti način kao što vas kao magnet vraća na ognjište.
U knjizi pominjete pisce poput Pavezea, Brehta, Svifta, Lorensa, Paunda... Da li je reč o vašem pesničkom bratstvu?
Iskustvo nas uči da se mnogo štošta ponavlja u životu, pa su poređenja sa vremenima i situacijama često neminovna. Okolnosti nas dovode do neverovatnih suočenja. Zato se čovek ponekad zapita šta bi danas uradio u situaciji kakvoj je već bio, recimo, Kipling ili njegov junak, a zatim Paveze, Hjuz ili pak Lorens, koji opisuje svoj susret sa poskokom na pojilu, a čije se uputstvo šta bi s njim trebalo uraditi dovodi u pitanje u jednoj mojoj pesmi pri sličnom susretu. Ponekad se u životu naiđe na atmosferu koju opisuje Svift, pa su u takvim momentima podsećanja prirodna. U svakom slučaju, reči prethodnika umeju da vam održe pažnju u takvim situacijama, dok vas ne odvedu do odgovora. Ta komunikacija, na kraju krajeva, ume dodatno da uspostavi ugao iz kojeg se otvara prostor i za drugačije tumačenje onoga što je pred vama.
U kojoj meri se razlikuje vatra Branka Miljkovića od vaše vatre?
Miljkovićeva vatraje bez sumnje filozofska, ona koja podržava i podiže inspiraciju, manjim delom bašlarovsko pucketanje, a većim prometejska silina. Njegova vatra je potreba. I ta namera se oseti već u prvom stihu. Branko priziva plamen kojim pojačava snagu svemu onom što izgovara. I zahvaljujući baš njoj, naš rano preminuli pesnik mogao je da poveća stepen uzvišenosti svom stihu, da uvede neku vrstu strujnog kola u metafori i da najobičniju reč, pojam, podigne do filozofskog značenja... Moja vatra je nešto drugačija; u suštini ona je, ako se tako bašlarovski može reći, neka vrsta kaminske vatre, što u našem jeziku znači da je sa ognjišta. A možda ponajviše ona čiji se plamen raspiruje pri polasku na put, na samom putu, dakle u nekom kretanju.
Govorite i o onima koji siluju rečenicu i poeziju. Zar vam se ne čini da je takvih (pesnika) sve više, a prave poezije sve manje?
Moguće je da je to jedna vrsta polemike sa mišljenjem da poezija može biti sve, te da se s njom može raditi šta se hoće, to jest da se stihovi mogu povinovati svemu, pa i da budu ilustracija nečemu. Možda to ima veze i sa ranijom ideologijom. U takvoj situaciji pojavljuje se neka vrsta otpora, da tako kažem, organske prirode koja reaguje povratno. A poezija je ono što jeste. I ne može baš lako služiti drugom, a da se to ne vidi.
Zoran Radisavljević
objavljeno: 19.08.2013.
.jpg)
