Izvor: Politika, 10.Apr.2015, 08:40 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Melodrama parališe levicu
Iako su u titoizmu neke stvari bile bolje, ovaj režim ne može biti uporište kritike kapitalizma 21. veka
U Grčkoj se Siriza muči, u Španiji se Podemos sprema, kod nas nema levičarske partije. Zašto? Ne samo otuda što je levicu pojeo nacionalizam niti zato što je istu Brisel uspešno demonizovao. Levicu opterećuje i vlastita melodramska melanholična nostalgija kao parališući žanr sećanja. Toga levica treba da se oslobodi. O tome je skoro pisala Elizabet Anker, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << američki politikolog, kritikujući savremene teoretičare levice. I kod nas titostalgična sećanja običnog čoveka kriju parališuću melanholiju za nekadašnjim mirom i sigurnošću. Melodrama kao žanr sećanja deo je nostalgije, koja smanjuje delatni potencijal levice.
Kod desnice je melodrama prirodnija jer se ova uvek vraća uzorima iz prošlosti i „zlatnom dobu” domišljene nacionalne istorije. Svaki nacionalizam je legitimniji što je stariji, pa otuda traži kontinuitet i duboko svraća u istoriju. Za razliku od desnice, levica je bila okrenuta budućnosti. Nije joj bilo potrebno zlatno doba, nego konkretna utopija. Desničarske patriote uvek kombinuju melodramu sa konzervatizmom. Veličaju žrtvu vlastite vere i nacije. Kritikuju sadašnjicu zbog nepravde prema svojoj naciji. Depozitu prolivene nacionalne krvi u prošlosti nacionalne knjigovođe pripisuju moralnu kamatu dobra i zla.
Tome nasuprot, levica se držala Marksovog upozorenja da uvek kada se iz prošlosti crpe vizija budućeg, slabi mogućnost radikalne izmene postojećeg. Dok je to činila, bila je uspešna.
Stvari su se izmenile kada je melanholična nostalgija levice počela da se gradi oko žala za nestalom socijalnom državom socijalizma. Ovakvo sećanje danas nije delatno nego ispražnjeno i inertno pokretačko jezgro, pasivni izgubljeni objekt ljubavi. Jer, svaka melanholija je pasivna. Po Frojdu, to je odbijanje saznanja da je objekat ljubavi izgubljen. Ne treba se opsesivno sećati nestanka socijalizma. „Vaše sećanje je vaš grob”, upozorio je levicu Toni Negri. To znači da slom evropskog socijalizma nije definitivna katastrofa. Porazno je to što je nacija svuda pojela klasu. Zato danas nije ni aktuelan Marksov „Manifest” sa tezom o neizbežnoj emancipaciji klase, koji je nekada galvanizovao energije miliona obespravljenih. Marksov „Manifest” je danas šuplje i mrtvo jezgro pobune zato što nema nadnacionalne solidarnosti.
Da bi je oživela, levica treba da se oslobodi melodrame koja dramatizuje i moralizuje nejednakost i povezuju siromaštvo sa vrlinom, a bogatstvo sa nemoralom. U prošlom veku su oko ove priče bili centrirani narativi radničke klase i svest o društvenoj nepravdi. Dugo je viktimizacija proletarijata povezivana s revolucionarnim heroizmom i verom da će pravda pobediti. Ovo sudbinsko mišljenje je danas anahrono. Ali nije i Marksov „Manifest”, jer nije melanholično nego futuristički zgusnuo antagonizam svetske istorije u istoriju klasnih borbi. Nije se okretao izgubljenim idealima Francuske revolucije. Za razliku od desnice, gledao je napred.
Može li Marks pomoći levici u našem veku, koji je složeniji i digitalno povezaniji nego stoleće pre njega? Može, premda levica treba da pruži drugačiji otpor današnjoj umreženoj represiji kapitalizma. A ne da smanjuje delatni potencijal vlastite kritike melodramski tražeći paradigmu i arhetip u prošlosti. To je preduslov samokritike i samorefleksije levice. Iako su u titoizmu neke stvari bile bolje, ovaj režim ne može biti uporište kritike kapitalizma 21. veka.
Ne treba se ni dogmatski vraćati sadržaju „Manifesta” iz 19. veka, ali se iz njega nešto može učiti. Šta? Antinostalgija. Nema kod Marksa melanholije ni propisane budućnosti. Nema ni ideala iz prošlosti. „Manifest” tumači istoriju kao ciklus nasilja, ali bez nostalgije za nekim idiličnim dobom. I danas vizija budućnosti levice treba da bude otvorena. U njoj treba da bude mesta i za utopiju, manje realnu alternativu budućeg. Važno je rušiti melodramu u sećanju da sećanje na poraz iz prošlosti ne demorališe drugačije vizije budućnosti. Nostalgična melanholija beži od odgovornosti. To je često priča kako nikada nije bilo i o tome kako želimo da je nekada bilo.
Da li to znači da levica treba da uči da zaboravlja? Ne. Ali kod traženja obrasca sećanja treba da promišlja onu prošlost koja je i ranije ignorisala prošlost kao izvor vizije poželjnog društva. Nije naodmet ponovo čitati „Manifest”, koji ne monumentalizuje nego detronizuje prošlost. Kao da iz njega uči levica u Grčkoj i u Španiji.
*Sociolog, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu
Todor Kuljić
objavljeno: 10.04.2015
