Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 26.Jul.2015, 18:42   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ljubav i mržnja između Grčke i Zapada

Godine 2010, kada je njihova država dobila prvi paket međunarodne pomoći od 110 milijardi evra, mnogi Grci su shvatili da su ta država i njeni građani decenijama živeli preko svojih mogućnosti. Lek u vidu stezanja kaiša i privrednih reformi bio je gorak, ali su ga morali progutati. Kao i ranijim pokolenjima Grka, najvažnije im je bilo da ostanu na putu modernizacije i evropskog identiteta.

Dok i dalje otkrivam Atinu, vidim da je danas raspoloženje sasvim drugačije. Iscrpljenost >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << i očaj su zamenili samokritičnost. Mnogi su kivni što petogodišnje lečenje kao da nije donelo ništa, osim masovne nezaposlenosti, propalih preduzeća, smanjene socijalne pomoći i nacionalnog poniženja.

A opet, želja za stvaranjem moderne Grčke, koja zauzima zasluženo mesto u Evropi, ista je kao i 2010. godine. To objašnjava očigledan paradoks što su Grci na referendumu, održanom 5. jula, glasali protiv uslova dogovora o međunarodnoj pomoći, uz koju bi država ostala u evrozoni, ali su u svim ispitivanjima javnog mnjenja rekli kako žele da ostanu u evrozoni. Čak 66 odsto glasača Sirize izjasnilo se za evro.

To, takođe, objašnjava i očigledan paradoks u vezi sa Aleksisom Ciprasom, radikalno-levičarskim premijerom i vođom Sirize. On je, prošle nedelje, grčki parlament uspešno naveo da odobri poreske i penzione reforme koje su neophodne za dobijanje paketa pomoći od 86 milijardi evra - trećeg od 2010. godine. Istovremeno, on je besneo kako je bio "ucenjen" da prihvati uslove u koje ne veruje.

Njegov neodređen stav je kod vlasnika kapitala izazvao strepnju da li će - čak i posle smene pobunjenih ministara - moći da veruju njegovoj vladi da će sprovesti uslove dogovora o paketu pomoći. Zašto im se čini, pitaju se oni, da Grčka uvek želi da dođe do svog kolača, koji pojede?

Naveo bih dva opažanja. Jedno se odnosi na odnos pun ljubavi i mržnje između Grčke i Zapada, a taj složeni skup osećanja potiče još iz Rata za nezavisnost Grčke, od 1821. do 1832. godine. Drugo opažanje se tiče načina na koji su Atina i njeni kreditori rešavali, odnosno pogoršavali, vanredno stanje. Oba opažanja se odnose na to hoće li treći paket pomoći, u današnjem obliku, biti uspešan.

Zapad je za Grke zajednica razvijenih privreda i demokratija, ka kojoj Grčka putuje već dva veka, postavši njihov punopravni član kada je ušla u Evropsku ekonomsku zajednicu, prethodnicu EU, 1981. godine, te ulaskom u evrozonu, 2001. godine. Savremena Grčka svoju nezavisnost delimično duguje britanskoj pomoći, a SAD-u duguje izuzetno veliku sreću što je bila jedina balkanska država koja posle 1945. godine nije poklekla pred komunizmom.

Ali, Grci Zapad vide i kao skup moćnijih država, koje ponekad njihovu državu zlostavljaju političkim, ekonomskim, čak i vojnim pritiscima. Nijedan spisak intervencija Zapada u Grčkoj ne bi bio potpun bez Komisije kreditora, koja je obrazovana 1898. godine radi kontrole državnih sredstava nakon bankrota države pet godina ranije.

Tu je bila i okupacija od strane nacista, od 1941. do 1944. godine, posle čega je Grčka mnogo godina bila pod uticajem SAD. SAD je podržavao vojnu huntu, koja je vladala Grčkom od 1967. do 1974. godine. Trebalo je da sve te traume izblede ulaskom Grčke u EU i evrozonu, dve celine koje treba da neguju duh jedinstva i jednakog ponašanja prema svima. Umesto toga, ekonomska kriza je samo pojačala dvostrano osećanje Grčke prema Zapadu. Kreditori su, u isto vreme, i spasioci i tamničari. Oni imaju moć da Grčku izbave iz pakla. A mogu je naterati i da se u njemu večno krčka. Prihvatanjem reformi koje diktira Zapad, ali odstupanjem od njihovih posledica, g. Cipras se kreće stazom kojom su od 2010. godine do danas kročile sve vlade, bilo levičarske, bilo desničarske, mada on reforme kudi najžustrije od svih.

Da bismo shvatili zašto Grci i njihove vođe nerado prihvataju zahteve kreditora, moramo se uzdići izvan nacionalnih stereotipa. Moramo ceniti to što je povezanost Grčke sa Zapadom, tokom dvesta godina, urodila periodima visokocenjenog napretka, ali i bolnog nazadovanja, pri čemu je vera bila nagrađena ili izneverena.

Atina je popustila pred ultimatumom svojih kreditora i pristala da sprovede privredne reforme ‒ kojima se dugo opirala ‒ kako bi ostala u evrozoni.

Jasno je su današnji činioci jednako važni. Iz korena promenjena grčka javna uprava, uključujući i prikupljanje poreza, osnovni je element paketa pomoći. Kreditori su s pravom nezadovoljni činjenicom da nijedna vlada, a pogotovo ne Ciprasova, nije raskinula vezu između političkih stranaka i javnog sektora, koji ih štiti, a koju je 1980-ih godina uspostavio pokojni premijer, socijalista Andreas Papandreu.

Ipak, paket pomoći iz 2010. godine imao je mana. Umesto da postavi temelj budućeg rasta, on je Grčku gurnuo u depresiju, koja je bila toliko duboka da bi se svaka vlada teško izborila s njom, narušavajući socijalne uslove, radi sprovođenja paketa reformi kakve ta država nikad dotad nije iskusila.

Naravno da Grčka treba da reformiše svoje tržište rada, još više otvori proizvodno tržište i stvori modernu državu koja ne kleči pred interesima drugih. Ali, njena privreda vapi za likvidnošću, bankarskim kreditima za preduzeća i ulaganjima koja će otvoriti nova radna mesta, pospešiti rast i smanjiti društvenu krizu.

Iako kasno, otpis duga (u vidu produženog roka dospeća i velikodušnijeg reprograma duga, umesto čistog otpisa) jeste na vidiku. Međutim, postoji opasnost da iznemoglo grčko društvo više nema snage za reforme.

Mere koje donose rast i svetlost na kraju tunela od suštinske su važnosti. Bez njih, ni treći paket pomoći neće uroditi plodom, pa će odnosi Grčke i Zapada ponovo biti ugroženi uzajamnim optužbama i nerazumevanjem.

Prevela Jelena Milojković

Copyright The Financial Times Limited 2015

(c) 2015 The Financial Times Limited

Ovaj tekst objavljujemo u okviru saradnje Radio televizije Vojvodine i londonskog Financial Timesa

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...