Izvor: Politika, 26.Avg.2015, 08:19 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Liberali protiv neoliberala
Ako je ekonomista neko ko će sutra znati zašto se ono što je juče predvideo nije dogodilo danas, onda nije čudno što su se na tapetu javnosti i u Grčkoj i kod nas našli na nišanu
Finansijske krize do sada su nebrojeno puta nadmudrile ekonomske eksperte. Čak i glasovite nobelovce. Najveći broj njih je umeo da objasni razloge njihovog izbijanja, ali malo ko ih je predvideo i svojim predlozima – predupredio. Grčka >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je, trenutno, najbolji primer za to, ali i svetska kriza od 2008. kojoj nikako da se vidi kraj.
Ni Srbija po tome nije izuzetak.
Radovan Jelašić, guverner Narodne banke Srbije od 2004. do 2010, ovog leta je u intervjuu NIN-u rekao je da bi kao direktor poslovne banke dobio otkaz kada ne bi imao osiguranje za samo nekoliko stotina hiljada, a kamoli za milijarde dolara za koje se naša država zadužila, a nije pribavila valjano osiguranje.
Podsećanja radi, u septembru 2011. Srbija je, zarad popunjavanja minusa u kasi, prodala na svetskom tržištu obveznice u vrednosti dve milijarde dolara uz kamatu od previsokih 7,5 odsto, koja nam sada odnosi pozamašan deo nacionalnog kolača. Država, pri tom, nije kupila ni osiguranje od deviznog rizika pa nam sad kursne razlike odnose ogromne pare zbog rasta dolara. To zaduživanje je tada predstavljeno kao istorijski uspeh – da je čak 100 odsto emisije obveznica planulo i to tamo od neke male i siromašne Srbije. Posle toga Srbija je još tri puta emitovala dolarske obveznice, sve bez osiguranja.
Jelašić tada o tome nije ništa rekao. Nije ni morao, jer je već 2010. godine dao ostavku. Niko 2011. o tome nije izustio nijednu negativnu reč, ni ekonomisti, ni Fiskalni savet… Sada se o tome govori kao o lošem ekonomskom potezu bez premca.
Naknadna pamet u ekonomiji nije ništa neobično. O tome, uostalom, postoji vic u kome se kaže da je ekonomista neko ko će sutra znati zašto se ono što je predvideo juče nije dogodilo danas.
Zbog saveta za rešavanje grčke krize u tamošnjoj štampi su na tapetu najviđeniji svetski ekonomisti. Ovih dana atinski list „Katimerini”, očigledno nenaklonjen premijeru Aleksisu Ciprasu, za aktuelne grčke probleme okrivljuje čak i najuglednije svetske ekonomiste Pola Krugmana, Džozefa Štiglica i Džefri Saksa. Krugman i Štiglic, dobitnici Nobelove nagrade za ekonomiju 2008. i 2001, kao i Saks, poznati su po jedinstvenom stavu za rešenje grčke krize: štednja na koju tu zemlju prisiljava trojka (MMF, Evropska centralna banka i Evropska komisija) po njihovom mišljenju je kontraproduktivna. Zbog toga ih je „Katemerini” napao da snose odgovornost za pogoršanje odnosa sa kreditorima i da su se svojim savetima poigrali budućnošću Grčke.
Savet svetski poznatih ekonomskih stručnjaka, kojima je zajedničko da su bili liberalnih opredeljenja i za slobodno tržište, nedvosmisleno se odnosi na to kako sada izaći na zelenu granu. Nisu oni krivi što su se pređašnji grčki političari nezajažljivo zaduživali što je sve dovelo do 300 milijardi evra duga te zemlje.
Spisak loših ekonomskih saveta kod nas se ne završava propustom da država kupi osiguranje od valutnog rizika. Od kako je 2008. godine švajcarski franak podivljao i poveo u dužničko ropstvo one koji su podigli stambene zajmove u toj valuti na tapetu su se našli oni koji su pre toga građane uveravali da tu nema baš ama nikakvog rizika, a to su Milan Parivodić, tadašnji ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom i Mlađan Dinkić, ministar finansija u vladi Vojislava Koštunice. Kao kreator ekonomske politike Dinkić je omogućio da država daje subvencije i za ove zajmove jasno time stavljajući do znanja šta o njima misli. Radovan Jelašić je, istina, bio jedan od retkih koji je upozoravao na rizik uzimanja zajmova u švajcarskom franku.
Ekonomska kriza ogolila je i našu privatizaciju. Već osmu godinu privreda Srbije stoji u mestu, nema privrednog rasta, jer jednostavno nema ni privrede, odnosno nema preduzeća koja bi taj rast da povedu napred. Lista propalih, a privatizovanih preduzeća je podugačka koliko i red na birou rada, a nekada je ekonomska mantra bila da nije važno ko će da kupi preduzeće, važno je prodati ga po svaku cenu, i da će nevidljiva ruka tržišta sve da dovede u red. Ta nevidljiva ruka nas je dovela do toga da ne možemo da dostignemo ni bruto domaći proizvod ni iz 2007. pre krize, ni pre bombardovanja, a kamoli pre ratova.
Nije baš da ekonomisti nikada nisu u pravu. Struka je 2008. godine bila protiv povećanja penzija, kasnije i plata, koje su usledile u sadejstvu sa svetskom ekonomskom krizom. Upozoravali su da je to kontraproduktivno i da će dovesti do enormnog uvećanja javnog duga, što se i dogodilo pa su plate i penzije od novembra prošle godine morale u rikverc.
.jpg)
