Izvor: Vostok.rs, 21.Jul.2018, 17:32 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Krasnopis u dnevniku ratnika Alekse
Leto je 1918. godine. Srpska vojska nadire s juga da oslobodi svoju otadžbinu. Borbe se vode, varoši osvajaju, okupator uzmiče pred oslobodiocima. Kaplar Aleksa Lučić rodom iz Kačera kod Užica, ratnik Četvrtog pešadijskog puka „Stevan Nemanja”, u kratkom zatišju borbenih dejstava i brzog napredovanja vodi dnevnik. Kao što je pedantno činio tokom čitavog rata. Zapisuje da se ratna stradanja upamte i pokolenja o tome čitaju, u jednu sveščicu pravim krasnopisom.
„Od 7. do 14. avgusta bili smo pod Crvenom stenom. Uveče 14. krenuli smo se ispod Crvene stene, smenili su nas Grci. Bili smo ceo dan u Raženi, pa došli u Donji Požar. Bili smo ceo dan u Požaru i 16. uveče krenuli smo na položaj. Išli smo na položaj u tri sata izjutra, retke šume i tuj smo se utvrđivali... 1. septembra sam ranjen, počelo je bombardovanje. 2. septembra krenuli smo u pravcu Veternika i Preklopa, od Preklopa smo krenuli niz reku koja se ulivala u Vardar kod Demir Kapije...
Bila je borba kod sela Konopište. Pred Demir Kapijom nas je neprijatelj sasekao 8. septembra i tukao nas iz haubice, ubijo je komandanta baterije i ranjen je Dragoljub Dimitrijević... 10. smo se krenuli i prešli Vardar, 13. smo stigli na Beli Kamen i bila je borba, ranjen je komandant 1. bataljona i odatle smo potisli neprijatelja u pravcu Radoviša”, beležio je Aleksa.
„Neprijatelj nam nije mogao dati otpora i povlačijo je se u pravcu Plačkovice. 17. smo se odmorili, krenuli smo napred i uveče u tri sata pritisli su Bugari i major bugarski, načelnik štaba bugarske brigade došao je kod nas i izjavio da je primirje, ali mu naši nisu verovali... 6. oktobra u Lipljan, konak Priština, i tu sam bio na grobu cara Murata. I sve je zlatom izveženo, grobnica do same Prištine... 7. pravac Vučitrn i iz Vučitrna pravac u Mitrovicu. U Mitrovici je bilo odlično, jer nije bilo opljačkano. 11. pravac Raška, 17. smo stigli u Kraljevo, 18. 10. smo se krenuli iz Čačka do sela Pakovraće, 19.10. Požega, 21.10. Užice, 22.10. kod kuće, baterija je ostala u Užicu...”, piše Lučić o povratku kući.
Ali to nije bio kraj njegovog vojevanja: odmah je nastavio s jedinicom dalje, pa su prešli Drinu i jedno vreme proveli u Bosni (Srebrenici, Zavidovićima, Sarajevu), tamo bili i početkom 1919. godine. Tek je u svoj Kačer, posle pet godina ratnih bojeva i putešestvija – od Mačkovog kamena preko Albanije, Krfa, Marselja i Solunskog fronta – Aleksa konačno došao u novembru 1919. godine. Odlikovan je sa četiri ordena, među kojima je i Karađorđeva zvezda.
Ovaj dnevnik ratnika Alekse Lučića (1898–1968) i danas se brižljivo čuva u porodici Lučić u Kačeru, potomci neguju sećanje na svog hrabrog pretka. Tu neveliku beležnicu staru više od veka, u očuvanom kožnom povezu, s dnevnikom ispisanim neobično lepim rukopisom čuvaju ratnikov sin Milan Lučić, koji je prešao 90 godinu, i unuk Vasilije.
Oni o Aleksi kažu da je bio ugledan domaćin, poznavalac mnogih zanata: vešt zidar, stolar, kačar, umešan sve da napravi. Imao je petoro dece. Upamtili su ga kao strogog, a pravičnog roditelja.
Branko Pejović, Politika
Pogledaj vesti o: Grčka
