Izvor: Blic, 15.Apr.2008, 08:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kad je lepota vladala svetom
Objaviti na sav glas širom Italije da je lepo i danas aktuelno, iako živimo u vremenu anarhije ukusa, pogodak je u srce onih kritičara koji „nametanje" antičkih ideala smatraju tiranijom kanona, ali i publike koja hrli da razgleda stotinu dela klasične grčke umetnosti izloženih trenutno u Mantovi. Reč je o retkom pokušaju da se savremenom čoveku predoči kako je pojam lepote nekada vladao svetom.
Salvatore Setis, koji godinama temeljno izučava antičku umetnost, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << kustos izložbe „Moć lepog" u Palati „Te" u Mantovi, renesansnom zdanju koje godišnje obiđe 200.000 posetilaca, zajedno sa Marijom Luizom Katone izjavio je italijanskoj „Panorami" da nije imao nameru da upoređuje antičku umetnost sa savremenom umetnošću, već da je samo želeo da priredi tematsku izložbu koja gledaocu nudi odgovore na nekoliko pitanja. Ona su: kako se uopšte dogodilo da se vekovima ideja lepog poistovećuje sa grčkom lepotom, kako je grčka umetnost postala koren evropske kulture i, naravno, kakvu je ulogu u svemu tome odigrala Italija?
Među stotinom dela su „Dečak koji vadi trn", statua Niobide (kraljice Tebe), figure sa hrama Atene Afaje u Egini, reljef konjanina sa jednog nadgrobnog spomenika (čuva se u Vatikanskim muzejima), Satir koji igra iz Mazare ili posebno dragocen krater sa crvenim figurama. Vaza krater koja se pripisuje Eufroniju, nađena u jednoj etrurskoj grobnici, nelegalnim putevima stigla je u Ameriku 1971. godine. Pošto su je konzervatori „Metropoliten muzeja" restaurisali prošle godine je vraćena u Italiju. Oslikana je dvema scenama koje predstavljaju prizor iz Trojanskog rata i personifikaciju sna i smrti. Izloženi eksponati svedoče o tome kako su Grci vekovima uspevali da izvoze svoju ideju lepog na italijansko poluostrvo i kako je polazeći odatle njihov ideal lepote osvajao svet.
Bila je to danas bismo rekli naučnofantastična avantura koja se odigrala u tri faze, na izložbi predstavljene u tri dela. U prvom (koji pokriva period od VII do II veka stare ere) grčka umetnost pušta koren na italijanskom tlu, zapravo stvara se u kolonijama Velike Grčke i na Siciliji ili je uvoze Etrurci, tadašnji većinski stanovnici poluostrva praveći od nje modni trend. Figura mladića iz Mozija ili Satira iz Mazare (obe su sa Sicilije) svedoče kako je grčka umetnost, u razdoblju od klasike do helenizma, cvetala u pograničnoj zoni, gde je staro rivalstvo između Helena i Kartaginjana ublažio dolazak Rimljana. Drugi deo izložbe tiče se Rima koji su kako Horacije piše Grci osvajali lepotom, a ne oružjem, i gde se raširila umetnost izrade grčkih kopija. Maltene svaki patricij morao je da ima bar jednu u svom atrijumu, ako je hteo da bude u trendu. Setis napominje da je umnožavanje kopija u stara vremena samo povećavalo vrednost originala „poput unikatne slike čijih se bezbroj odraza vidi u polomljenom ogledalu". Ipak, među patricijima bilo je i onih koji su prečicom dolazili do grčkog originala. Takva je, na primer, bronzana statua Apolona iz Piombina, za ovu priliku pozajmljena iz Luvra.
Treći deo postavke predočava lepo u srednjem veku i renesansi kada su statue postale neizbežni segment pejzaža. Sve do 1471. bronzana statua „Dečaka koji vadi trn iz stopala" nalazila se ispred crkve San Đovani in Laterano u Rimu. (Sada je u Kapitolinskim muzejima.) Preko puta nje, na postavci nalazi se njena kopija u mermeru, iz modenske galerije „Estenze". Obe statue su rimske, a njihova lepota ipak ostaje grčka. Kako je to moguće? Odgovor leži u tezi da su Grci sami sebe kanonizovali. Ovo jednostavnim rečima objašnjava Tukidid u epitafu za Perikla koji glasi: „Volimo lepo, ali s merom".
Moćno oružje
Horacije piše da su Grci Rim osvajali lepotom a ne oružjem; u Rimu je, naime, bila raširena umetnost izrade grčkih kopija, pa je maltene svaki patricij morao da ima bar jednu u svom atrijumu ako je hteo da bude u trendu.
