Izvor: Politika, 29.Jul.2015, 08:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ja, Holanđanin
U briljantnom komentaru „Ja, Cipras”, novinarka „Politike” Anica Telesković razvejala je sve kvaziideološke magle (pomodni „levičari” protiv tobožnjih „neoliberala”, pa još u današnjoj Srbiji – da pukneš od smeha) i grčku krizu svela na suštinu – pitanje lične, građanske odgovornosti za sebe, porodicu, društvo i državu; juče, danas i sutra.
Grci su, verujem, divan narod, ali mi godine provedene >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u Holandiji ne dozvoljavaju da sa njima saosećam u sadašnjim finansijskim nedaćama – koje, poput razmažene dece, još i preuveličavaju. Upravo stoga što su godinama potpuno neodgovorno traćili pozajmljen novac, kao da sutra ne postoji, istovremeno ne ubirući poreze, i još, povrh svega, „štimujući” državne knjige, u pokušaju da prikriju ogromne „crne rupe”. (Sve podrobno opisano u sjajnom tekstu Majkla Luisa u „Veniti Feru” još 2010. godine – http://www.vanityfair.com/news/2010/10/greeks-bearing-bonds-201010.)
Sada je, jednostavno, došlo vreme da Grci plate cenu svoje neodgovornosti, ako žele da njihova deca imaju budućnost. Emotivni buka i bes kojim oni odgovornost za sopstvene nevolje prebacuju na razvijeni sever EU i međunarodne banke s kojim su se spetljali – sve kukajući da su nastrojene poput grabljivica (kao da im to nije priroda i posao) – radnim, štedljivim, odgovornim i zaduživanju nesklonim Germanima opravdano izgleda kao bezobrazluk.
Sa nekoliko slika iz svakodnevnog života prosečnog Holanđanina, pokušaću da objasnim i zašto. Jer, kako je davno poučavao jedan od najumnijih Grka, Platon, država poprima karakterne osobine svojih ljudi i oni je čine takvom kakva je. Cinici bi, doduše, sadašnju grčku situaciju mogli objasniti i Platonovim upozorenjem da „preterana sloboda, izgleda, ne prelazi ni u šta drugo nego u preterano ropstvo i za pojedinca i za državu”.
Odgovornost – temeljna vrednost društva
Holanđane još u osnovnoj školi uče da je prva među temeljnim vrednostima društva – odgovornost. I to u dobu kada mnoga deca tu strašnu reč (verantwoordelijkheid) verovatno ne mogu ni izgovoriti, a pogotovo ispravno napisati. Druga vrednost na kojoj je zasnovano holandsko društvo je jednakost. Podrazumeva se, pred zakonom. Kad sam jednom zavirio na početnu internet stranicu Ministarstva finansija Holandije, uverio sam se kako se ta jednakost u praksi primenjuje. Prvo što sam ugledao bila je nedvosmislena poruka napisana crvenim, upadljivim slovima: „U Holandiji svi plaćaju porez, bez obzira odakle imaju prihod”. Neka neko proba da utaji porez.
Evrobukagija
Sve reklame za finansijske „proizvode” – bilo za, inače povoljne, hipoteke, kredite ili kupovinu na rate, čak i beskamatnu – u holandskim medijima propraćene su, po zakonu, upozorenjem: „Pažnja! Pozajmljivanje novca košta!”. Iliti, srpski rečeno: „Dug je zao drug”.
Ilustracija koja oglase banaka prati u vizuelnim medijima više je nego jasna – „Čiča Gliša” sa evrobukagijom na nozi. Pa, ko voli – neka se uzajmljuje, ali na ličnu odgovornost. I neka posle ne kuka kod države.
Šparaj, bebo, šparaj
Poster na filijali holandskog bankarskog giganta ABN-AMRO u jednoj od najskupljih haških ulica prikazivao je anđeoski usnulo novorođenče, uz propratni natpis: „Spaar, baby, spaar”. Na ušuškavanje u mekim jastucima sviknuti Balkanac pretpostavio je glasno, u prolazu, da banka bebici peva uspavanku: „Spavaj, bebo, spavaj”. Smesta mu je dobroćudno objašnjeno da je poruka sasvim suprotna, tipična za celo holandsko društvo: „Šparaj, bebo, šparaj”.
Deci u Holandiji dozvoljava se, inače, da budu beskrajno razmažena, ali u dobu kada im to i priliči, do, recimo, pete godine života. Iste te razmažene klince, kad navrše 13-14 godina, nekim čudom zatičete kako mrtvi ozbiljni rade na kasama u supermarketima ili gajbice piva (zvuči poznato) i drugu robu tegle, ravnopravno i devojčice i dečaci, na rafove koji se večito prazne ogromnom brzinom. Uzgred, mlađi od 16 godina to isto pivo ne mogu čak ni kupiti, budući da ih kasirke, premda su često i same mlađe, uredno legitimišu.
Na koncertima i festivalima, viđao sam prelepe tinejdžerke kako, bez trunke „blama”, održavaju besprekornu čistoću u toaletima i za to naplaćuju 50 evrocenti po osobi. Posao je posao i nijedan nije za potcenjivanje, a još manje je zarada.
Kada sam nedužno pitao kolegu, Nemca koji dugo živi i radi u Holandiji (savršena kombinacija), zar zapošljavanje maloletnika nije zabranjeno, uz osmeh mi je odgovorio: „Ne, naprotiv, maloletnička nezaposlenost je velika u ovoj zemlji”.
Slični primeri mogli bi se navoditi u nedogled, o tome su i brojne knjige napisane. Recimo još samo da se 1945. godine u Holandiji umiralo od gladi, a da je 2013. ta zemlja izvezla poljoprivrednih proizvoda u vrednosti od rekordnih 89 milijardi evra. Poljoprivreda, dodajmo, čini tek oko dva odsto bruto nacionalnog dohotka (nepunu jednu četvrtinu BND donosi industrija, a oko tri četvrtine uslužni sektor).
I još – Holandija je, iste godine, u budžet Evropske unije uplatila oko 400 evra po stanovniku, a Holanđana ima oko 17 miliona.
Urbana legenda kaže da bi svaki od njih, ako bi danas sasvim prestao da radi, mogao da sadašnji visoki životni standard održi još naredne 44 godine, zahvaljujući ogromnim državnim rezervama. Možda nije sasvim istina, ali dobro zvuči, a još bolje odražava nacionalni duh. Prosečni Holanđanin, naime, na takav predlog odvratio bi lakonski: „A zašto bismo prestali da radimo?”.
Nije, onda, nimalo čudno što istom tom prosečnom Holanđaninu – vaspitanom odmalena da odgovorno radi, štedi, živi skromno i bude „strog, ali pravičan” prvo prema sebi, a zatim prema drugima – današnja Grčka i dalje izgleda kao zemlja dembelija i to na tuđ račun. Naročito kada čuje izjave grčkih penzionera, neshvatljive čak i prosečnom građaninu Srbije, poput one koju je RTS nedavno preneo u Dnevniku: „Nemam para ni do 10. u mesecu. Penzija mi je bila 1.000 evra, a sada je 800”.
Novinar (dopisnik agencije Beta iz Holandije)
.jpg)
