Izvor: Politika, 26.Jul.2015, 09:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ja, Grk
Ovih dana na stranicama naših najstarijih novina, inače vrlo sklonih polemici i utuku na utuku, ređaju se stručnjaci i čitaoci, i svi se prosto utrkuju ko će se više kamenom baciti na Grke. Kao prevodilac sa starogrčkog i čovek koji je s Grcima pričao i na njihovom maternjem jeziku, smem kazati da dobro poznajem Grke i ne mogu, a da ne napišem nešto u odbranu tih, u osnovi, dobrih ljudi. Po onome što čitamo, Grci su sami krivi za sve što ih je snašlo i treba da dobiju deset vaspitnih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ekonomskih udaraca kao neka deca, a u osnovi reč je o nečem drugom.
Da krenemo od onog što je istina. Istina je da Grci nisu šampioni u radu, ali treba odmah dodati i to da to nije južnjački narod, jer ih je jako sunce (kao ovo današnje, sa 37 stepeni) naučilo da se od njega sklanjaju, sve uglavnom proizvode za sebe same, malo trguju i još manje se pokazuju. Južnjački narodi, kakvi su Grci, naviknuti su i na to da ih štedra priroda obasipa plodovima koje ne moraju da plaćaju. Sasvim je drukčije na severu: tamo se mora raditi, opstajati, trgovati, putovati, pokazivati, iskazivati – ili umreti. U Grčkoj niko neće umreti od gladi dok je grčkog mora i grčkog kopna i na tome Grčkoj zavidi ne mali broj severnjaka.
Grci su otvoren, razgovorljiv i unekoliko lakomislen svet. Rastu u velikim porodicama, između jake majke i još jače Pravoslavne grčke crkve i čitav život sanjaju da se otrgnu, oslobode, pa u tome učine i mnogo grešaka. Uprkos takvoj karakterološkoj slici, nisu kukavice. Grci su, koliko mi je poznato, uz Portugalce i Izraelce jedini ljudi u Evropi koji su spremni da u petnaest minuta do pet, na kraju radnog vremena, skinu belu košulju razvežu kravate, i pođu u neki lakomisleni boj za Grčku. Toliko puta sam se naslušao priča o tome da bi, samo kad se niko ne bi mešao, u „poštenom ratu Grka protiv Turaka, oni, Grci, umarširali u Istanbul za nedelju dana”! Da se nešto takvo i desilo, mislim da bi sto hiljada brkatih, grlatih i hrabrih Grka za jedno popodne pogubilo glave, ali srećom nije...
Ali, da, vas, čitaoce i komentatore, zanimaju njihove „oikonomske” navike (i ekonomija, to jest oikonomia, je grčka reč!). Istina je da Grci nikad nisu bili uredni u plaćanju poreza, da baš ne razumeju najbolje smisao postojanja državnih finansija i da nisu suviše solidarni, ali to ne ishodi iz njihove neozbiljnosti (uostalom, sasvim je rasistički, optužiti čitav jedan narod za ekonomsku adolescenciju), već pre iz činjenice da nisu sasvim u stanju da sagledaju čitavu sliku sveta. Ovome ih dobrim delom uči njihova rascepkana istorija. Slavni antički period, pa dugotrajna era porobljenosti pod Turcima, čak dugotrajnija od srpske, potom zbunjujuća novija istorija, sa turbulentnim germanofilnim pa frankofilnim držanjem u Prvom svetskom ratu, pocepanom zemljom u Drugom svetskom ratu, sve do istorije levičarstva i vojnih hunti – sve to zbunjuje Grke i tera ih na nepoverenje prema svemu, pa i svojoj državnoj upravi.
Ali, zašto bi onda tek tako gubili glavu za Grčku? E, to je već druga priča: tada bi ginuli za ideal Grčke na čiji oltar se prinosi sve, pa i mladi život, a svakodnevno bi sakrili i poslednju paricu da ih poreznici ne uhvate. U takvoj okolnosti, Grčka je idealno tle za stasanje beskrupuloznih političara (a gde nisu takvi). Grčki političar misli da ima hidru, a ne čoveka za glasača. Mora da udovolji njegovim atavističkim porivima, a ne sme od njega da zatraži ni drahme, ni evra! U takvoj klimi stasavaju pragmatični i lakim rešenjima skloni političari, koji su upravo iz tih duboko grčkih razloga (i nakaradnih i takvih da bi ipak trebalo da se razumeju), svoju zemlju zadužili i moguće je uterali u dužničko ropstvo za čitav vek.
Hoće li se Grčka oporaviti ili će postati prva evropska kolonija? Uvek polemični Grci (da, i polemos, i polemikos su grčke reči) veruju da se to ni ovog puta neće desiti. Nemojmo ih zato trzati iz sna da im se dug može oprostiti, a oni opet početi da cvrče pesme dostojne najmuzikalnijih evropskih cvrčaka, jer budeći ih iz njihovog, budimo se i iz svojih snova. Svako ko u gornjim redovima, do ove poslednje rečenice, nije uočio sličnost Srba i Grka, ili se ovde nije rodio, ili ne zna dobro ćirilicu.
A pisac ovih redova ni sam ne zna da li sve što je napisao o Grcima odobrava, ali zna jedno: kada se neko voli, onda se voli i zbog njegovih dobrih, ali i loših osobina.
Pisac i prevodilac
.jpg)
