Izvor: Politika, 13.Avg.2011, 23:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Grčka zlatna kolajna
Kevin Spejsi se pokazao možda najboljim Ričardom koji je do sada viđen na pozorišnoj sceni. Drugačiji od „predratnog” ser Lorensa Olivijea, a i od „nacističkog” Jana Mekelena
Specijalno za Politiku iz Atine
U godini velikih ekonomskih restrikcija u Grčkoj, koje se posebno odnose na sektor kulture (što je, nažalost, uobičajeno), Atinski letnji festival je u toku dva meseca obavio podvižničku misiju. Produkcije samog Festivala neminovno su svedene >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << na predstave brojno ograničene glumačke podele, ali je zato grčka (i međunarodna) publika imala priliku da vidi neke od najznačajnijih svetskih manifestacija: poslednju produkciju Theatre du Soleil, u režiji Arijan Mnuškine, plesačke trupe Magi Maren i Vilijama Forsajta, nezgaslu zvezdu svetskog baleta, Silvi Gilem, Kristofa Varlikovskog sa zadivljujućom ‚„(A)polonijom”, grupu Raffaelo Sanzio, sa novim projektom u režiji Romea Kastelucija, predstave prikazane u Epidaurusu, od kojih je nosilac trofeja nesumnjivo Šekspirov „Ričard III”, u koprodukciji londonskog Old Vik teatra i američkog BAM-a.
Arijan Mnuškina je ovog leta došla po treći put, ali ne samo kao reditelj nove predstave zasnovane na delu Žila Verna „Preživeli s broda ’Džonatan’” (neposredno naslonjenom na sveprisutni problem emigracije i izbeglištva), već i kao osvedočena aktivistkinja. Na glavnom gradskom trgu Sintagma pružila je, sa nekoliko članova svoje trupe, podršku pokretu „obeznađenih”, kratkom uličnom predstavom sa Pravdom (na štulama) u glavnoj ulozi, i sa protestnim panoom u vlastitim rukama. „Država naciji, a ne tržištima”, pisalo je na njemu.
Ni Romeo Kasteluci nije bio prvi put gost Atinskog festivala. „Božanstvena komedija” u njegovoj režiji je zadivila i podelila publiku pre dve godine, a ovoga puta nova predstava je brojne gledaoce obeshrabrila intenzivnim mirisom sekreta bolesnog Oca (u poslednjoj fazi života) o kome brine Sin (a sve pod budnim svevidećim okom Hrista na bilbordu), tako da su prevremeno napustili salu. Nije, međutim, bio ni mali broj onih koji su glasali u korist smele iskrenosti i duhovnosti predstave.
Nikolaj Koljada se prvi put pojavio pred atinskom publikom. Pozorište iz Ekaterinburga je došlo sa svojim viđenjem „Hamleta”, tročasovnom predstavom bez pauze, rađenoj po osnovama paganskog rituala. Sa dalekom reminiscencijom na „siroto pozorište”. Scena prepuna praznih limenki, zapušača od plute, kostimi od krpa, pačvork engleskog kraljevskog dizajna na kom bi mu mogla pozavideti ugledna kreatorska imena. Predstava jurišnog ritma, sa Koljadom u dvostrukoj ulozi, reditelja i Duha Hamletovog oca. Sa izvanrednim Hamletom (Oleg Jagodin). I sa pamtećom muzikom.
Balet i moderni ples dobio je svoj zasluženi prostor. Forsajt, međutim, ove godine nije izazvao entuzijazam na koji je naišao sa svojom prethodnom produkcijom. „Yes, we can’t”, priziva u sećanje Beketa i njegovo sarkastično uverenje da je mogao doživeti bolji neuspeh od dodele Nobelove nagrade. Ono što je neosporno, međutim, to je velika umešnost Forsajtovih igrača, sasvim blizu, ipak, savršenstvu, kao i maestralnost naglaska komične nijanse, organski upletene u plesački sadržaj...
No, muzička predstava o kojoj se naširoko govorilo i pisalo bila je opera „Evgenij Onjegin” u izvođenju Boljšog teatra. Savršena muzička postava, sa izvanrednom Ekaterinom Šerbačenko u ulozi Tatjane, i isto tako dobrim muškim delom ansambla (Skandinavac Audin Iversen – Onjegin i, posebno, Aleksej Dolgov – Lenski). Opera je izvedena u jednoj od najboljih akustičkih dvorana Evrope, Megaro musikis, pred prepunim gledalištem obe večeri. Ono što je takođe plenilo svojom lepotom, funkcionalnošću i invencijom, bila je režija Dimitrija Černjakova. Scena u kojoj Tatjana piše, pa i čita, svoje ljubavno pismo Onjeginu, kao i završna scena njihovog dueta u trenutku Onjeginove pokajničke ispovesti, ostavile su slušaoce bez daha. Dragocen doživljaj!
Najznačajniji antički teatar na svetu je tek odskora postao domaćin predstavama koje se ne bave isključivo antičkom dramom. Od vremena kada je veliki grčki reditelj Dimitris Rodiris (berlinski đak čuvenog Rajnharta), ponovo izveo antičku dramu na otvoreni prostor, a tome ima dobrih šezdesetak godina, uglavnom su igrane predstave Nacionalnih teatara (Atina i Solun), a kasnije i slobodnih grčkih pozorišta. Jorgos Lukos je uzdrmao poprilično vode menjajući pravila Letnjeg festivala. Pre četiri godine je dao zeleno svetlo Fioni Šo, da na ograničenoj sceni ovog pozorišta, uz ograničen prostor za gledaoce, odigra Beketovu Vini u „Srećnim danima”. Malo je reći do kakvih sve komentara je ovo dovelo. Ali, zeleno svetlo i danas sija. Da ga nije bilo, skoro 30 000 gledalaca za tri večeri ne bi dobili priliku ove godine da se iz Epidaurusa vrate opčinjeni Šekspirovim „Ričardom III” u režiji Sama Mendesa, i sa Kevinom Spejsijem u naslovnoj ulozi. Jer, vratili su se zaista opčinjeni!
Kevin Spejsi, umetnički direktor londonskog Old Vika, došao je, zadivio, i dobio neviđen aplauz! Kevin Spejsi se pokazao možda najboljim Ričardom koji je do sada viđen na pozorišnoj sceni. Drugačiji od „predratnog” ser Lorensa Olivijea, a i od „nacističkog” Jana Mekelena.
Sam Mendes se svojom „jednostavno” mirnom pravolinijskom režijom, bez izlišnih bravura, još jednom dokazao kao vrsni čitalac Šekspira. Postavio je tročasovnu predstavu bez pauze, brzog ritma, sa izvanrednim timom glumaca.
Sa papirnom krunom na početku, koja će do kraja ostati papirna (kao što vlast zna da bude trošno papirna), savlađujući stepenik po stepenik strmi uspon do toliko žuđene apsolutne vlasti, Spejsi će u čitavom nizu uzastopnih scena, bez predaha (rano Šekspirovo delo, pa stoga i tehnički bezmalo neizvodljivo za protagonistu), držati čvrsto i nepokolebivo dizgine u svojim rukama. Na samom kraju predstave, dok Ričmond govori svoj poslednji monolog, a to traje dobra četiri minuta,
Ričard III lebdi nad scenom obešen naglavačke, prkoseći, ni tada zauvek bezopasan (učinilo mi se), pobedniku. Možda su to bila najveća četiri minuta u karijeri Kevina Spejsija. Trebalo je do njih doći tokom svih prethodnih scena, ubistvo po ubistvo...
Predstava je rađena kao uslovna politička alegorija, aluzija i komentar svevlašća i diktature. Podsetnik vlastodršcima o mogućem kraju (ako za njih ima takvog podsetnika). Mendes uvodi na mestima „hor antičke drame”, javno mnjenje (putnike londonskih lejlanda ruku visoko učvršćenih za držače), u komentaru događanja. Izvanredna je scena Ričardove „predizborne kampanje”, koja svedoči o neprolaznoj makijavelijevskoj strasti za moć, i danas. Ako ne i više nego u Šekspirovo vreme. U krupnom planu Kevina Spejsija na bilbordu, dok drži Bibliju u ruci, taj pogled, to pritvorno oko diktatora koji pričekuje u prikrajku, malo koga može da prevari...
10.000 gledalaca su baš zasluženo nagradili ovu, po svemu, retku predstavu!
Gaga Rosić
objavljeno: 14.08.2011.
.jpg)
