Izvor: Southeast European Times, 02.Sep.2013, 17:40   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Grčka pomaže beskućnicima

Lokalne samouprave i socijalne službe pokušavaju da identifikuju i pomognu beskućnicima.

02/09/2013

Endi Dabilis za Southeast European Times iz Atine -- 2.9.2013.

Beskućnici u Grčkoj su veoma raznolika populacija, ali, zbog porasta tih takozvanih „novih siromašnih“, lokalne samouprave i socijalne službe pokušavaju da im obezbede najosnovnije potrepštine.

„Leto je i ljudi samo pričaju o letovanju, ali >> Pročitaj celu vest na sajtu Southeast European Times << grčka kriza još uvek pogađa mnoge u našem društvu i mnogi su još uvek beskućnici“, kaže zaSETimesAda Alamanu, šef za komunikacije nevladine organizacije Klimaka.

Novi beskućnici su porodice, radnici i ostala zanimanja. „Imali su normalan život i posao, ali su sve izgubili i sada su na ulici“, kaže Alamanu.

Nema zvaničnih podataka o broju beskućnika u Grčkoj, ali Klimaka procenjuje da ih ima oko 20.000, uglavnom u Atini. To je daleko više od zvanične procene za taj grad od 600 beskućnika.

Studija koju je Klimaka uradila prošle godine ustanovila je da skoro polovina beskućnika ima decu, a petina univerzitetsku diplomu. Njihov broj povećao se za oko trećinu od 2009, iako neki kritičari kažu da su ti procenti „naduvani“. Stefani Semson, umetnica koja crta portrete beskućnika i beleži detalje iz njihovih života, kaže da je zapanjena porastom njihovog broja.

„Nemoć države da pomogne tim ljudima, bilo da se radi o vidno siromašnim osobama na ulici ili onima koji su siromašni, ali imaju dom, uzrokovana je delom i činjenicom da je grčki sistem socijalne pomoći bio raštrkan i birokratizovan i pre krize, a danas jednostavno u njemu nema novca“, kaže Semson zaSETimes.

Leo Hanen, koji je crtao ikone, ali je izgubio posao kada je izbila finansijska kriza pre četiri godine, tipičan je primer „novih siromašnih“ koji su postali beskućnici.

„Brzo sam završio na ulici kao beskućnik, ali sam imao sreće da dobijem pomoć Klimake. Ali ako čovek uspe da prihvati da ne poseduje ništa, nauči da živi bez ičega“, kaže Hanen zaSETimes.

U Grčkom društvu, sa jakim porodičnim vezama, gde nekih 85 odsto ljudi u vlasništvu imaju svoj stan, one koji su ostali bez posla prihvatila je porodica.

Ipak, u Klimaki kažu da su beskućnici „nestali sa radara“ u situaciji u kojoj se radnici u Grčkoj bore da prežive, a država se sprema da otpusti 40.000 radnika u javnom sektoru i ukine zabranu na preuzimanje stanova pod hipotekom od strane banaka. Štaviše, zbog policijskih racija u poslednje dve godine, mnogi beskućnici su se povukli još dublje da marginu društva, neki čak i u pećine.

Nedavno sprovedena studija utvrdila je da skoro polovina beskućnika u Grčkoj ima decu, a petina ima fakultetske diplome. [AFP]

Beskućnici su u aprilu učestvovali u nemom maršu, na kome su pozvali državu da im obezbedi osnovne zdravstvene i socijalne usluge.

Stručnjaci kažu da se problem pogoršao, ali da je teško proceniti njegovu ozbiljnost bez preciznih brojki.

„Pretpostavlja se da zbog krize neki ljudi nisu mogli da plaćaju kredite na stan i da su zbog toga ostali na ulici i to je verovatno tačno. Sve je to pogoršano rezovima u budžetu i država teško može da ponovo daje istu socijalnu pomoć kao ranije“, kaže zaSETimesAleks Afuksenidis, sociolog u Nacionalnom centru za istraživanja u Atini.

Za vreme krize malo je socijalnih programa, ali je u Atini ipak otvoreno svratište za beskućnike prošlog meseca, u kome je, za početak, moglo da se smesti samo pet osoba.

Vlasti takođe proširuju postojeće svratište od 100 kreveta sa dva dodatna sprata i pokušavaju da koordiniraju usluge sa drugim agencijama, posebno sa centrima za odvikavanje od droge.

Ministar zdravlja Adonis Georgijadis kaže da se pravi mapa kako bi se utvrdio broj beskućnika, njihova lokacija i najbolji način da im se pomogne.

Na drugoj strani, vlasti u Atini rasporedili su 25 socijalnih radnika i inspektora za zdravlje i bezbednost da pomažu beskućnicima, ali kažu da je često slučaj da oni ne žele da prime pomoć.

Od maja meseca, tim od pet specijalista dva puta dnevno obilazi delove Atine u kojima beskućnici najčešće obitavaju i pružaju im osnovne informacije o zdravlju i socijalnim programima koje nude gradske vlasti.

„Ti ljudi nemaju visoko mišljenje o državi i često ne žele da sarađuju. Pokušavamo da steknemo njihovo poverenje i ubedimo ih da urade nešto dobro za sebe, makar to bilo da jednu noć prespavaju u krevetu i da se istuširaju“, izjavila je za dnevni list Katimerini Dimitra Nusi iz socijalne službe grada Atine.

Pomoćnik gradonačelnika zadužen za socijalne programe gradske vlade, Nikolaos Kokinos, izjavio je za Katimerini da su mnogi od ljudi koji žive na ulici jednostavno odustali.

„Naš cilj je da ih ubedimo da se izdignu iznad defetizma i da pokrenemo državne službe koje mogu da im pomognu“, kaže on.

Koje dodatne mere mogu da preduzmu država i nevladine organizacije da pomognu beskućnicima? Podelite svoje mišljenje, napišite komentar.

Nastavak na Southeast European Times...