Izvor: Politika, 21.Jun.2015, 15:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Grčka na korak od izlaska iz evrozone
Nezamislivo je da srpska vlada poput Sirize odbije da sluša naredbe MMF-a o rezanju plata i penzija. – Najjači adut Beograda u međunarodnoj areni je njegov odnos sa Moskvom
Tenzija u pregovorima između ministara finansija evrozone i predstavnika grčke vlade prošlog četvrtka dostigla je vrhunac. Sastanak na kojem se pregovaralo o deblokiranju dela zamrznutog kredita, okončan je bez sporazuma. Evropska centralna banka, Evropska komisija i MMF insistiraju da Grčka >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << primeni mere stroge štednje, ali levičarska vlada u Atini nije voljna da ih sve ispuni.
Za „Politiku” razgovaramo sa dvojicom intelektualaca koji već dugo analiziraju politiku EU prema zemljama na periferiji njenog ekonomskog sistema. Jedan od njih, Srećko Pulig, filozof, novinar i urednik, dolazi iz Zagreba, dok drugi, Hanes Hofbauer, ekonomski istoričar, izdavač i pisac, živi u Beču.
Da li je realno očekivati da Grčka izađe ili bude izbačena iz evrozone?
Hanes Hofbauer: Ako ostane pri svojim stavovima, Grčka bi mogla biti isterana iz evrozone, kao i iz EU. Različiti su pristupi tom problemu od strane MMF-a i od strane Brisela. MMF bi, kao organizacija pod američkim uticajem, mogla iskoristiti grčki problem da proširi razdor unutar EU, razdor između severnih, izvozno orijentisanih, i južnih, uvozno orijentisanih država. Siriza je od početka oslabila svoju poziciju dajući do znanja da napuštanje evrozone nije opcija. Levica je tako upala u zamku, gubeći mogućnost da zapreti Briselu snažnom alternativom.
Srećko Pulig: Izgleda da izlazak Grčke iz evrozone nije više samo ideja Lijeve frakcije u Sirizi. O tome već otvoreno piše mejnstrim ekonomska i politička štampa, a očito je da to izaziva manje frustracija u angloameričkom svetu, nego na našem kontinentu. „Fajnenšel tajms” je izračunao da je ostanak u evrozoni nemoguća misija za Grčku, dok je izlazak trauma koja bi za koju godinu prošla i pružila izglede za oporavak privrede. U tom slučaju Grčka bi najprije bankrotirala (iako to kod država ne znači isto što i kod pojedinačnih firmi), čime bi se rešila dugova spram najvećih kreditora, a to su nemačke i francuske komercijalne banke. Oslobađanje od fiskalnih prilagođavanja i ponovno uvođenje nacionalne valute drahme, nakon početnog kraha, omogućilo bi na duži rok barem povratak nade u ekonomski oporavak. Isti izvor tvrdi kako je čak tri četvrtine grčkog BDP-a poreklom iz domaće proizvodnje, koja bi se napuštanjem evra oporavila. A da ne govorimo šta bi u psihološkom smislu značilo da više ne treba slušati evropske „spasitelje”, koji nude „rešenja” tipa smanjenja ionako već za većinu bednih penzija i plata, te uvođenja dodatnih poreza, koji poskupljuju režije. A ne daju da se zadire u vojni budžet!
Kakva je politička strategija Sirize u pregovorima sa trojkom?
Srećko Pulig: Sada je najvažnije da nova strategija izlaska Grčke iz evrozone, donese li se takva odluka, bude stvar jedinstvenog nastupanja Sirize, ne samo njene Lijeve frakcije. Naravno, ni druga strana ne tapka u mestu, pa evropske berze i parlamenti moćnih članica EU, a ne samo Evropska komisija, Evropska centralna banka i MMF, razmatraju razne mogućnosti. U psihološkom smislu možemo tu situaciju uporediti sa razvodom i svađom oko toga ko je kriv i ko je koga napustio. Uverili su nas da je 30. jun dan D, kada će biti jasno hoće li Grčka moći i hteti da uplati tranšu kredita MMF-u u iznosu od 1,6 milijardi evra. Ali, šta je to naspram neodrživog ukupnog duga od 240 milijardi evra?
Kako biste opisali politiku EU prema Grčkoj?
Hanes Hofbauer: Kada je Grčka pristupila Evropskoj Zajednici 1981, sklopljen je neformalni kompromis: da se predvidljivi gubici u poljoprivredi i ribarstvu, zbog nezaštićenog uvoza iz ekonomskih jačih zemalja Zapada, kompenzuju, deci seljaka i ribara trebalo je omogućiti lako prebacivanje u različite administrativne poslove. Birokratija je na taj način bila uvećana, ali socijalni balans je održan. Nove mere štednje uz neoliberalne ideje uništile su taj socijalni kompromis devedesetih. A Brisel je, pod pritiskom nemačke izvozne industrije, kojoj su bila potrebna južna tržišta, zahtevao brutalne mere štednje. Brisel traži od nacionalnih vlada da implementiraju visoke poreze na proizvode za masovnu potrošnju poput energije, cigareta, alkohola i – što je najbitnije – poreza na dodatu vrednost. Visoki porezi na proizvode masovne potrošnje su antisocijalni. Zahtev da Atina poveća oporezivanje PDV-a odražava tu politiku.
Hrvatska je odnedavno članica EU. Kakva su početna iskustva i posledice tog pridruživanja?
Srećko Pulig: Njeno dvogodišnje članstvo delovalo je otrežnjujuće. Problem je i što je dugogodišnja proizvodnja „etno-centričnog” društva, koja ulaskom u EU nije prestala, već se samo polako prestrukturira, učinila političku preorijentaciju na novi glavni grad Brisel gotovo nemogućom. Gotovo svi učesnici političke scene, a posebno oni parlamentarno vladajući (pozicija i opozicija, SDP i HDZ) i dalje ili tek sad nastupaju kao da su „gospodari svemira”, a ne puki izvršitelji političkih i ekonomskih volja koje postoje negde drugde. U nas se nije primila svest da smo postali „društvo za drugo društvo” (B. Buden), a što je opet dvoznačno. Dok nismo bili u EU, a vlast nas je uveravala da to želimo biti, štap i šargarepa idealizovane slike „razvijene Evrope”, kojoj oduvek težimo, i kao fikcija imala je relativno pozitivnu ulogu. Ona nas je sprečavala da učinimo sve što bi neki inače hteli da učine, a u procesu pridruživanja i da provedemo neke pravosudne reforme, pa čak i pokazno žrtvujemo premijera Sanadera i nekoliko ministara. Ali sada je jasno da je sve to bila kozmetika, a da članstvo u EU nije brana za fašistoidne tendencije u društvu. Da zaključim, otrežnjenje nas, uz dalje postojanje manično-depresivne sheme političkog života, ipak okreće sebi samima i svesti da oslobođenje, poput onoga što marksisti nude radničkim klasama, može biti samo delo nas samih. A to bismo, zašto ne, mogli nazvati povratkom negativiteta u društvo „evropskog konsenzusa”.
Šta bi se desilo ukoliko bi vlada u Hrvatskoj ili vlada u Srbiji počela da sprovodi sličnu politiku kao Siriza i, recimo, odbile da sprovode direktive MMF-a o štednji i smanjenju penzija?
Srećko Pulig: Pitanje je hipotetičko i kao takvo nema materijalističkog odgovora. Sadašnje, a verovatno i buduće vlade u Srbiji i Hrvatskoj u skoroj budućnosti neće se ponašati kao Siriza. Senka raspada bivše države visi nad novim državama. Prevelika proizvodnja geostrateških koncepata guši moguće povezivanje levih snaga, koje u tome nemaju puno vlastite inicijative. Vidimo da su moguće regresije poput ideje o zidu između evropske Mađarske i Srbije na evropskom putu!
Hanes Hofbauer: Teoretski, Srbija je na jačoj poziciji od Grčke. Srbija nije članica EU, ni NATO-a. I ima čvrste veze sa Rusijom. Te veze su najvažniji adut u globalnoj igri koju Beograd može da igra. Srbija ima šansu, donekle kao Belorusija, da zauzme relativno jaku poziciju između Brisela i Moskve. U praksi postoji jedna moguća prepreka – Rusija se, usled pada cena energije, koncentriše na sopstvene snage. Treba pratiti Sirizine pokušaje da uvede Rusiju na igralište kao drugog, alternativnog partnera. Ako se setimo šta se dogodilo Kipru pre nekoliko godina, kada je Brisel žestoko intervenisao da se oslobodi ruskih investitora i ruskog uticaja u EU, izgledi nisu preterano optimistični.
Milenko Srećković
