Izvor: Danas, 02.Avg.2015, 19:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Grčka kriza i kapitalizam
Miša Brkić u svom tekstu "Tranzicija revolucionara", objavljenom 16. jula u Danasu, tvrdi sledeće: "Mnogi bi platili milion dolara da imaju odgovor na pitanje zašto je Aleksis Cipras okrenuo ćurak". Ako i nema besplatnog ručka, Brkić nudi besplatan odgovor: "Da je Aleksis Cipras kao premijer vrlo brzo i pragmatično shvatio šta je socijalizam - da je to politički sistem i društveno-ekonomsko uređenje čije je postojanje moguće samo s tuđim, pozajmljenim, parama."
Miša >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << Brkić se ne osvrće na činjenicu da su SAD, centar svetskog kapitalističkog sistema, danas neto dužnik. No, još zanimljivije, on zaboravlja i da spomene da je nemačka ekonomija, današnji motor evropskog kapitalizma, izrasla nakon razaranja u Drugom svetskom ratu - opraštanjem međunarodnih dugovanja Zapadnoj Nemačkoj 1953. godine, ali i bespovratnom američkom novčanom pomoći u formi Maršalovog plana. Posleratni oporavak Zapadne Evrope uopšte omogućen je američkim novcem zarad pobede u Hladnom ratu.
Amerika je naučila ekonomsku lekciju Prvog svetskog rata - ali i Versajskog mira, koji Miša Brkić spominje, ali očito ne razume. Versajski mir je sada poznat po tome što je kaznio Nemačku zbog njene uloge u izbijanju Prvog svetskog rata. Kazna je bila takva da je francuska želja za ratnim reparacijama ostavila Nemačku u neisplativom dugovanju prema zemljama pobednicama u Prvom svetskom ratu. Jedino su je američki krediti digli na noge na neko vreme, pre kraha američke berze. Zatim su usledili propast nemačke demokratije i uspon Hitlera, poslednjeg branika zapadnih sila protiv komunističke pretnje.
Znamo kako se to završilo. Hitler je na vlasti bio neposlušan, iako je uistinu uspeo da, pre poraza od Crvene armije, uništi Istok više nego Zapad. Strepeći od nestabilnosti i moguće posleratne pobede komunista u Zapadnoj Evropi, SAD i Velika Britanija uspostavile su sistem u čijoj je izradi učestvovao veliki prorok međuratne katastrofe, Džon Mejnard Kejns. Njegova je poruka bila relativno jednostavna: potrebno je uspostaviti međunarodni sistem koji nije apsolutno vezan za odbranu vrednosti novca na račun rasta.
To je poruka na koju je Siriza dobronamerno podsećala zvaničnike još od 2013. godine. Kako je u januaru ove godine na stranicama Danasa pisao Vladimir Unkovski Korica, Siriza je na svom kongresu te godine, dakle pre preuzimanja vlasti, napustila svoj radikalni put i ponudila Evropi kompromis. Nije više pretila odbijanjem otplate duga, što bi posebno destabilizovalo francuske banke, već je pokušavala da dovede do podela među zemljama koje imaju interes u opstanku zemalja dužnika na periferiji Evropske unije i zemljama poput Nemačke i nekih istočnoevropskih članica evrozone, koje žele da kazne dužnike i tako uspostave svoju apsolutnu hegemoniju u EU.
Kako smo tokom kriznih nedelja videli, kada je Siriza sazvala referendum protiv programa koji joj je ponuđen, Međunarodni monetarni fond zauzeo je stranu Sirize. Govorio je da je grčki dug neodrživ, da je potrebno restrukturirati taj dug i da je potrebno davati novu pomoć u formi kredita. Vidimo sada da će Grčka dobiti kompromisno rešenje: biće primorana na dalje mere štednje i dalju neoliberalnu transformaciju privrede, zauzvrat za... produžetak kredita.
Šta to znači? Svakako nam govori da Miša Brkić nije pažljivo pratio situaciju. Nije došlo do "izdaje" od strane Sirize. Siriza je na vlast došla uz obećanje da će obustaviti mere štednje, ali i da će Grčku zadržati u evrozoni, na evrokomunističkoj platformi grupacije okupljene oko Ciprasa. Evrokomunisti smatraju da je institucije liberalne demokratije moguće saodrediti interesima radničke klase. Ciprasova "revolucija" je oduvek bila težnja ka reformisanju postojećeg političkog poretka. Poslednja runda pregovora sa Evrogrupom iskristalisala je zablude evrokomunista - Evropa neće učiniti ni najmanji ustupak u interesu radničke klase. Pre će biti da je ovde reč o posledicama privrženosti Sirizinog vođstva Evropskoj uniji nego o nekakvoj tranziciji revolucionara, naročito ne psihološkoj, kako to sugeriše Brkić.
Došlo je, dakle, do realpolitičkog kompromisa koji je Siriza tražila. Njena kapitulacija pred mnogim nemačkim zahtevima svakako nije levičarskog karaktera, već je potvrda njene strategije reforme Evropske unije, oslanjanjem na SAD i Francusku. Američki interes je doduše drugačiji od Francuskog: SAD se plaše da se Grčka ne okrene Rusiji i tako ne uruši NATO pakt. Nemačka već trlja ruke, jer će američki novac ponovo puniti njene džepove, preko "pomoći" Grčkoj. Stoga je jedno jasno: da Evropska unija ne ostavlja prostor za kompromis između kapitala i rada, već samo između raznih kapitala.
U poslednjim pasusima Brkić gradi skandaloznu, rasističku argumentaciju u duhu devetnaestovekovne pseudonaučnosti. "Grci nisu navikli na siromaštvo (otuda i toliki protesti i bune). Problem je, međutim, što se nisu "navikli" ni na neku veliku produktivnost i efikasnost, ni kao pojedinci, ni kao društvo i dalje više vole "'ladovinu"." Ovakva tvrdnja temelji se na opskurnim rasističkim predstavama o Mediteranu kao "zemlji dembeliji", ali i implicira osnovu neoliberalne politike - dok bogati iz krize izlaze sve bogatiji, oni koji to bogatstvo stvaraju treba da se naviknu na siromaštvo. "Jedne beogradske dnevne novine izračunale su pre neki dan da Grci i u ova vremena manje rade od Srba, ali i dalje - bolje žive." Možda bi Mišu Brkića iznenadio podatak OECD-a, svakako relevantniji izvor od domaćih medija, da je u Grčkoj radna nedelja duža nego u Nemačkoj. To ne govori ništa o radnoj etici naroda kao takvih, već o logici neoliberalnog kapitalizma - nikakva efikasnost nije dovoljna da podmiri bahatost i dužničku krizu krupnog kapitala. Zato je potrebno naći alternativu, kako EU, tako i kapitalizmu.
