Izvor: 011vodič.com, 22.Jul.2015, 00:53 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Evo zašto će pasti britanska i američka imperija: Počeo je krah kapitalizma
Crvene zastave i marširajuće pesme za vreme grčke krize uz očekivanje da će banke postati nacionalizovane, oživele su san 20. veka: uništenje nametnutog tržišta. Upravo na ovaj način je levica u 20. veku videla prvi korak ka nastajanju ekonomije različite od kapitalizma.
Nažalost, u proteklih 25 godina je levica samo propala. Tržište je uništilo planiranje, a individualizam je zamenio kolektivizam i solidarnost.
Međutim, >> Pročitaj celu vest na sajtu 011vodič.com << kapitalizam se neće zaustaviti marširanjem i pesmama već nekim mnogo dinamičnijim tehnikama koje će preoblikovati ekonomiju oko novih vrednosti. Možete to nazvati postkapitalizmom.
Kao što je bio slučaj sa krajem feudalizma pre 500 godina, tako će postkapitalizam zameniti kapitalizam uz nastanak nove vrste ljudskog bića.
Postkapitalizam su omogućile tri velike promene u informacionoj tehnologiji. Prvo, smanjena je potreba za poslom, smanjena je granica između rada i slobodnog vremena i oslabljen je odnos između rada i plate. Takoreći, automatizacija je pogubno delovala na društvenu infrastrukturu.
Drugo, informacije remete sposobnost tržišta da pravilno formira cene. Razlog je taj što se tržište zasniva na retkosti, a informacija je mnogo. Odbrambeni mehanizam sistema jeste formiranje monopola – džinovskih tehnoloških kompanija, ali to rešenje ne može da potraje jer se sukobljava sa osnovnom potrebom čovečanstva, tj. pravom na slobodno korišćenje ideja.
Treće, uočava se spontani porast kolaborativne proizvodnje: dobra, usluge i organizacije više ne podležu diktatu tržišta.
Ekonomija je gotovo neprimećeno počela da se ponaša drugačije. Javljaju se novi oblici vlasništva, pozajmljivanja, ugovora itd., koje mediji nazivaju „ekonomija deljenja“.
Kolaps 2008. godine je zbrisao 13% globalne proizvodnje i 20% globalne trgovine. Globalni rast je postao negativan, a na Zapadu je nastala depresija koja je prilično dugo trajala. Pritom su nastale posledice koje danas uništavaju evropski kontinent.
Rešenje su bile mere štednje uz monetarni višak. Međutim, takvo rešenje nije dobro. U najgore pogođenim državama je potpuno uništen sistem penzija, a obrazovanje je privatizovano, zbog čega brojni ljudi sada imaju ogromne kredite za školovanje.
Ljudi ni dan danas ne shvataju šta zapravo znače „mere štednje“. One snižavaju životni standard do srednje klase i niže od toga.
Pošto ne postoji alternativni model, stvaraju se uslovi za novu krizu. Plate su opale ili stagniraju u Japanu, jugoistočnoj evrozoni, SAD i Velikoj Britaniji. Bankarski sistem iz senke je ponovo uspostavljen i veći je nego što je bio 2008. godine. Onih 1% se samo dodatno obogatilo.
Neoliberalizam je zatim prerastao u sistem programiran da stvara katastrofe koje se ponavljaju, uništavajući 200 godina šablona industrijskog kapitalizma u kojem je ekonomska kriza pokretala nove oblike tehnoloških inovacija od kojih svi imaju koristi.
Neoliberalna kultura je počela da nagrađuje slabo plaćene poslove koji maksimalno iskorišćavaju radnika, umesto starijih modela u kojima je u centru inovacije bila veća potrošnja stanovnika.
Ne samo da smo okruženi inteligentnim mašinama, već smo okruženi i realnošću koja se zasniva na informacijama.
Ali da li sve te informacije vrede nešto? Studija iz 2013. godine je otkrila da se vrednost podataka, troškova njihovog prikupljanja i tržišna vrednost budućeg prihoda mogu izračunati samo preko računa koji ne uzima u obzir neekonomsku dobit i rizike.
Tokom i nakon Drugog svetskog rata, ekonomisti su posmatrali informaciju prosto kao „javno dobro“. Vlada SAD je čak izdala i dekret da se profit ne može ostvariti od patenata, već samo od procesa proizvodnje. Tada smo počeli da razumemo intelektualnu svojinu. Kenet Erou, stručnjak za mejnstrim ekonomiju, rekao je 1962. godine da je svrha izmišljanja stvari u ekonomiji slobodnog tržišta da se stvore prava na intelektualnu svojinu. On je takođe napomenuo da „postoji nedovoljna iskorišćenost informacija“.
Jasno je da, ukoliko slobodno tržište i intelektualna svojina dovedu do „nedovoljne iskorišćenosti informacija“, ekonomija zasnovana na potpunoj upotrebi informacija ne može da podrži slobodno tržište niti apsolutna prava na intelektualnu svojinu. Poslovni modeli današnjih digitalnih giganata su tako dizajnirani da se spreči prevelika dostupnost informacija.
Međutim, informacija ima previše i mogu se beskonačno množiti.
Problem je u tome što se ekonomija zasniva na retkosti, a najdinamičnija sila u modernom svetu je široko rasprostranjena. U prošlosti su postojali pokušaji utvrđivanja dinamike ekonomije zasnovane na velikom broju informacija, koje pripadaju društvu. Takvu dinamiku je osmislio ekonomista iz 19. veka po imenu Karl Marks.
Marks je zamislio ekonomiju u kojoj je glavna uloga mašina da proizvode, a glavna uloga ljudi da ih nadgledaju. On je jasno dao do znanja da je u takvoj ekonomiji najproduktivnija sila informacija. Drugim rečima, organizacija i znanje su više doprinosili produktivnosti od same proizvodnje i upravljanja mašinama.
Međutim, ova revolucionarna misao sama nameće pitanje: ko kontroliše „moć znanja“?
U ekonomiji u kojoj mašine rade većinu posla, priroda znanja u mašinama mora biti, kako on piše „društvena“. Tako je Marks zamislio „idealnu mašinu“ koja radi zauvek a ne košta ništa.
Kada jednom shvatite da su informacije fizičke prirode, da je softver mašina i da skladištima informacija i moći procesuiranja eksponencijalno pada cena, Marksovo razmišljanje dobija veću vrednost. Okruženi smo mašinama koje ne koštaju i koje bi mogle da traju zauvek.
Marks je zamišljao da bi informacije mogle da se čuvaju i dele preko nečega što se naziva „opšti intelekt“, odnosno preko uma svih bića na Zemlji povezanih društvenim znanjem u kojem svaki napredak doprinosi svima. Ukratko, on je zamislio nešto bliže informacionoj ekonomiji u kojoj danas živimo. On je tada rekao da bi postojanje takve ekonomije „oduvalo kapitalizam“.
Međutim, da bi ovakva ekonomija funkcionisala, mora da se prevaziđe sistem tržišta. Postkapitalistički sektor će dugo koegzistirati sa tržištem, ali će ono na kraju nestati.
Kada ljudi konačno shvate logiku postkapitalističke tranzicije, takve ideje više neće delovati kao mišljenje levice, već kao deo nekog mnogo šireg pokreta koji će dobiti novo ime.
Ko može to da omogući? Za vreme levice je to mogla industrijska radnička klasa.
Danas je čitavo društvo fabrika. Svi učestvujemo u stvaranju brendova, normi i institucija oko nas. Istovremeno, komunikacione mreže bilo kojeg posla vrve od zajedničkog znanja i nezadovoljstva. Ova mreža se danas ne može „ućutkati“, kao što je učinjeno sa zanatom pre 200 godina.
Države mogu ugasiti Fejsbuk, Tviter, pa čak i čitav internet i mobilne mreže ukoliko dođe do krize, paralizujući ekonomiju. One mogu sačuvati i pratiti svaki kilobajt informacija koji proizvedemo. Ipak, one ne mogu ponovo uvesti hijerarhijsko, propagandom vođeno društvo od pre 50 godina, osim u slučaju Kine, Severne Koreje ili Irana.
Informacioni kapitalizam je povezivanjem miliona ljudi u mrežu stvorio novi agens promene u istoriji: obrazovano i povezano ljudsko biće.
Biće to mnogo više od ekonomske tranzicije.
Kako da vizualizujemo tranziciju koja se nalazi pred nama? Jedina koherentna paralela koju možemo zapaziti jeste prelazak s feudalizma na kapitalizam. Prvo moramo shvatiti da se različiti oblici proizvodnje vrte oko različitih stvari. Feudalizam je bio ekonomski sistem propraćen običajima i zakonima o „obavezi“. Kapitalizam je izgrađen prema tržištu. Odatle možemo predvideti da će se postkapitalizam svoditi na obilje i da neće biti samo modifikovani oblik složenog tržišnog društva.
Ne možemo zamisliti kako će tačno izgledati društvo koje se neće zasnivati na ekonomiji, ali je sigurno da će u njemu nestati sve prepreke vezane za seksualnost, rad, kreativnost i ličnost.
Feudalni model poljoprivrede je naišao na prepreku kada se pojavila zabrinutost za okolinu, ali i kada je zavladala crna kuga. Došlo je do demografskog šoka: premalo radnika je moglo da radi, zbog čega su im podizane plate, a to je onemogućilo primenu feudalnog sistema. Nedostatak radnika je podstakao i tehnološke inovacije. Do uspona kapitalizma je dovela stimulacija trgovine (preko štampanja i računovodstva), zatim razmenjivo bogatstvo (rudarstvo, kompas i brzi brodovi), ali i produktivnost (razvoj matematike i nauke uopšte).
U celom procesu se javilo nešto što je ličilo na prethodni sistem, pošto je uključivalo novac i kredit, ali je dizajnirano tako da postane osnova novog sistema. U feudalizmu su se mnogi zakoni i pravila pisali tako se novac zaobiđe, a kredit se pri visokom feudalizmu smatrao grešnim. Novi sistem bez novčanog i kreditnog ograničenja je bio prava revolucija.
Kombinacija svih tih faktora je na čelo društvenih transformacija stavila ljude koji su pod feudalizmom bili marginalizovani – humanisti, naučnici, majstori, advokati, propovedači i boemi. Društvo je ubrzano počelo rado da prihvata novi sistem.
Danas kapitalizam trune upravo zbog informacija. Mnogi zakoni vezani za informacije definišu prava korporacija da ih prikupljaju i prava država da imaju pristup tim informacijama, nezavisno od ljudskih prava građana. Tako informacione tehnologije postaju ekvivalent štamparija.
Moderni ekvivalnet duge stagnacije kasnog feudalizma jeste odugovlačenje treće industrijske revolucije, u kojoj se, umesto da se posao ubrzano automatizuje, javljaju nisko plaćeni loši poslovi, zbog čega i mnoge ekonomije stagniraju.
Ekvivalent novog izbora besplatnog bogatstva u tom slučaju postaju besplatne stvari koje su stvorene umreženom interakcijom.
Moderne spoljne prepreke su jasne: nedostatak energije, klimatske promene, migracije itd. One menjaju dinamiku kapitalizma, čineći ga dugoročno nefunkcionalnim. One još nisu imale efekat poput crne kuge, ali nije potrebna kuga da bi se uništili društveni poredak i funkcionalna infrastruktura u finansijski složenom i osiromašenom društvu.
Kada shvatite prirodu ove tranzicije, stvoriće se potreba za projektom čiji će cilj biti širenje tehnologija, poslovnih modela i ponašanja koja će rasturiti tržište, socijalizovati znanje i istrebiti potrebu za radom i guranjem ekonomije ka obilju. Možete ga nazvati Projekat Nula, pošto su njegovi ciljevi energetski sistemi sa nula ugljenika, proizvodnja mašina, proizvoda i usluga sa nultom cenom i smanjenje broja radnih sati na broj što bliži nuli.
Levičari 20. veka jednostavno nisu uspeli da ostvare ovu tranziciju jer su mislili da novi sistem može da koegzistira sa starim, odnosno da radnička klasa može da živi svoj alternativni život i da „prezire“ kapitalizam. Kao rezultat toga, kada je mogućnost sovjetske tranzicije nestala, moderna levica je postala opozicija, buneći se protiv privatizacije zdravstva, zakona protiv zadruga itd.
Logičan fokus za one koji podržavaju postkapitalizam jeste da se stvori alternativa unutar sistema, da se moć vlade iskoristi na radikalan način i da se delovanje u potpunosti usmeri ka tranziciji, a ne ka odbrani elemenata starog sistema. Moramo naučiti šta je preko potrebno, a šta je važno i shvatiti da se te dve stvari ne poklapaju uvek.
Moć mašte će postati ključna. U informacionom društvu, nijedna misao, rasprava niti san neće biti odbačeni, gde god da su nastali.
Glavni problem današnjice jeste taj što sa jedne strane stoje slobodna, i dobra informacija, a sa druge sistem monopola, banaka i vlasti koje sve pokušavaju da privatizuju i prodaju. Sve se svodi na borbu između mreže i hijerarhije: između starih oblika društva i novih oblika društva.
Da li je utopijski pomisliti da smo na ivici evolucije kapitalizma? Ako živimo u svetu u kome gej muškarci i žene mogu da se venčavaju i u kome žene, zahvaljujući otkriću kontracepcije, mogu da budu slobodne i da napreduju u svojoj karijeri, zašto je onda tako teško zamisliti svet u kom postoji ekonomska sloboda?
Upravo elita, korumpirani političari, mediji i špijunske agencije predstavljaju protivtežu ovom novom projektu.
Zašto ne možemo da formiramo sliku o idealnom životu, izgrađenom na obilju informacija, nehijerarhijskim radom i razdvojenosti rada i plata?
Milioni ljudi postepeno počinju da shvataju da postoji sjajniji svet od trenutne realnosti. Njihov odgovor je bes i povlačenje iz nacionalnih oblika kapitalizma koji samo cepaju svet, a klasičan primer toga je uspon grčke levice i nedavni referendum.
Potrebno nam je nešto više od utopijskih snova i malih projekata. Potreban nam je projekat zasnovan na razumu, dokazima i dizajnima koji se mogu testirati. Potrebno nam je održivo rešenje za planetu i potrebno je da svi učestvujemo u njemu.
Poj Mejson (The Guardian)
#webtribune
The post Evo zašto će pasti britanska i američka imperija: Počeo je krah kapitalizma appeared first on Politika.
.jpg)
