Izvor: Politika, 08.Nov.2011, 00:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Demokratija zamire u kolevci
Ne spasavaju oni Grčku zbog Grčke – ako se to uopšte može nazvati „spasavanjem”. Oni spasavaju sebe i svoje banke
Bauk referenduma kruži Evropom. A alergija evroelite na svaki oblik neposrednog izjašnjavanja građana prerasta već u fobiju i poprima razmere prave antidemokratske histerije.
Možemo samo nagađati zašto je Jorgos Papandreu uopšte ušao u priču sa referendumom. Možda je hteo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da učvrsti uzdrmani unutrašnji legitimitet. Možda da ojača svoju poziciju prema Briselu i domaćoj opoziciji ili možda samo da podeli teret odgovornosti za nepopularne mere koje su deo usvojenog paketa evropske pomoći.
Ali bez obzira na njegove motive, prosto je neverovatno koliki se odijum na njega i Grčku sručio iz Brisela i najvažnijih evropskih prestonica i kako je za dva dana Papandreu bukvalno provučen kroz blato, javno ponižen i politički sahranjen.
Angela Merkel i Nikola Sarkozi su mu odmah doslovno izdiktirali kako treba da glasi tekst referendumskog pitanja i saopštili datum do kada referendum mora da bude održan. Najmoćniji svetski mediji sa Bi-Bi-Sijem na čelu smesta su krenuli da promovišu ministra finansija Venizelosa kao novog modernog proevropskog lidera. Ne radi se tu naravno o Papandreu lično i njegovoj neizvesnoj političkoj budućnosti. Bila je to ubedljiva pokazna vežba i za sve ostale zemlje i političare kojima bi možda moglo pasti na pamet da se igraju demokratije mimo unapred zacrtanih okvira, da flertuju sa „populizmom” i „udvaraju se biračima”.
Za nekoliko dana Papandreu je prošao put od miljenika do luzera i negativca. Preko noći mu je napravljena pobuna u vladi i parlamentu, doveden je u pitanje čak i njegov liderski položaj u stranci, a najveća opoziciona partija, koja je mesecima kritikovala njegovu popustljivost prema briselskim strukturama i ignorisanje volje birača, hladno mu je poručila da ih ne zanimaju nikakvi Papandreuovi referendumi nego samo njegova ostavka i vanredni izbori.
Ono što je nekima bilo jasno od početka „grčke krize” sada je postalo još jasnije i očiglednije. Ne spasavaju oni Grčku zbog Grčke – ako se to što se radi sa Grčkom uopšte može nazvati „spasavanjem”. Oni spasavaju sebe i svoje banke koje su najveći grčki poverioci i koje bi bile najviše pogođene u slučaju grčkog bankrota. Dakle, spasavaju evro, svoje plasmane, svoja osiguranja, svoja radna mesta i svoju makroekonomsku stabilnost. Zato i ne žele da dopuste da tamo neki „lenji Grci” stvarno odlučuju o bilo čemu. Ulog je suviše veliki. Grčka ima da bude „spasena” – baš kao što je i Libija morala da bude „oslobođena” – sviđalo se to Grcima ili ne. I Grčkoj se, izgleda, moralo staviti do znanja da njen ostanak na evropskom putu „nema alternativu”.
Nikoga nije briga za Grčku i Grke. A i kako bi moglo biti drugačije u vreme univerzalizovanog egoizma, kada sve manje i brat brine za brata, deca o roditeljima i roditelji o deci?! Poenta je da bankrot Grčke ili njen izlazak iz evrozone u ovom trenutku ne odgovara onima koji još uvek vode glavnu reč u EU i u svetu. I zato im se taj bankrot ili izlazak naprosto neće dozvoliti, šta god sami Grci o tome mislili. Kao što se do daljnjeg neće dozvoliti nikakvo igranje sa demokratijom, „voljom naroda” i kojekakvim referendumima. A kada i ukoliko se veliki namire, pokriju i obezbede, koliko sutradan prepustiće Grke njihovoj sudbini.
Naravno da nema apsolutno nevinih i da je na kraju ovog finansijskog „lanca ishrane” i do običnog Grka stigla pokoja mrvica. Naravno da su i njihovi građani i radnici, pogotovo u javnom sektoru, bili pomalo razmaženi i sitno korumpirani. Ali je njihova uslovna krivica daleko iza odgovornosti: tamošnjih političara i krupnih lokalnih zverki, zapadnih bankara, velikih svetskih agencija za osiguranje i, konačno, zapadnih vlada koje su dozvolile nastanak takvog sistema u kojem je sve ovo bilo legalno i moguće. Obrtanje ovog lanca odgovornosti i prebacivanje krivice isključivo na „lenje južnjake” koji, eto, samo piju „uzo”, lenčare u hladu i potkradaju nemačke poreske obveznike više je nego apsurdno i licemerno.
Naglašeno licemerje i nedemokratičnost, nažalost, nisu i najveći problem sa kojim se EU suočava. Unija je u svom političkom delovanju višestruko limitirana, kako glomaznom i neefikasnom unutrašnjom strukturom i komplikovanim mehanizmima odlučivanja, tako i složenim odnosima zavisnosti od prekookeanskog „Velikog brata”. Zato se sa EU ne može ni ozbiljno dogovoriti ni nagoditi. I zato je, uprkos impresivnim privrednim resursima, u svom sadašnjem obliku, unija još nesposobnija da se uspešno nosi sa krizama nego „obične” nacionalne države.
Sve više se, i to ne samo nama na Balkanu, nameće asocijacija Evropske unije i sudbine bivše SFRJ. Samo je pitanje hoće li se Nemačka u priči sa unijom postaviti pametnije i snaći bolje nego Srbija sa Jugoslavijom. Drugim rečima, hoće li se pod nemačkim pritiskom i dominacijom EU transformisati u nešto što liči na „saveznu” državu, sa jedinstvenom monetom na čitavoj teritoriji i efikasnim političkim, poreskim i ekonomskim sistemom – ili je neće biti. Oba ishoda su moguća, s tim što se meni ipak čini nešto verovatnijim jugoslovenski scenario. Ali u oba slučaja, dakle, bilo da se unija uruši, bilo da vaskrsne kao neka vrsta „prostoproširene” Nemačke, za Srbiju je u ovom trenutku najmudrije da se, uz dužan respekt, drži malo podalje od te priče.
Đorđe Vukadinović
objavljeno: 08.11.2011.
