Izvor: Politika, 17.Feb.2013, 23:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dajte mi samo barut i metke
Naslov „Grčko dete” odnosi se i na mlade Grke koji se danas bore za svoju budućnost, i na grčko dete koje sam i sam bio
Kaže da svaku svoju knjigu napiše dva puta. Najpre na francuskom, pa je prevede na grčki – i obrnuto. Rođen u Atini 1943, Vasilis Aleksakis najveći deo života proveo je u Francuskoj gde je i počeo da stvara. 2007. dobio je Gran pri Francuske akademije za roman „Nova era” (kod nas u izdanju „Geopoetike”), a krajem novembra 2012. u Nici dodeljena >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << mu je Evropska književna nagrada Madlena Cepter za roman „Grčko dete”, naslov koji je bio u užem izboru i za nagrade Gonkur i Renodo.
Razgovor je vođen u Nici, posle noći slavlja u jednom tipično francuskom restoranu gde se, do kasno, igrao sirtaki.
Književni klasici sigurno bi se radovali. Vaš najnoviji roman „Grčko dete” odvija se u Parizu, u Luksemburškom parku koji vam je otvorio čitav jedan romaneskni svet...
U tom prostoru živeli su književni junaci koji su mi dali želju za pisanjem. Želeo sam da zahvalim D’Artanjanu, Žanu Valžanu, Kozeti...
Zapravo ste želeli da junaci koje ste voleli postanu likovi vaše knjige?
Da. Dok sam pisao ovaj roman, shvatio sam da se književni likovi međusobno ne poznaju. A ja sam dobio mogućnost da ih sve spojim. U „Jadnicima”, Žan Valžan ne čita. Ne zna za D’Artanjana i ne zna da je Aleksandar Dima postojao. Pomislio sam – sve ću da ih povežem: Tarzana, tri musketara, Alisu, Don Kihota… Izbor likova naterao me je da napišem priču sličnu njima – priču koja je dinamična.
Sam naslov knjige „Grčko dete” omaž je Viktoru Igou koji je napisao pesmu pod istim naslovom.
Setio sam se te pesme zbog događaja u Grčkoj – mladih ljudi koji se poslednjih meseci okupljaju u Atini da protestuju protiv bede. Viktor Igo u istoimenoj pesmi pominje grčki rat za nezavisnost, rat sličan srpskoj revoluciji protiv Otomanskog carstva.
Igo opisuje grčkog dečaka, usamljenog među ruševinama, kog pesnik pokušava da uteši. Ali dečak neće ništa od onoga što mu pesnik nudi, već želi samo barut i metke. To je, na neki način, isto ono što traži i današnja revoltirana atinska omladina. S obzirom na kritičnu situaciju, možemo da ih razumemo – ti mladi ljudi nemaju budućnost. A mene je sve to asociralo na tu pesmu. Naslov „Grčko dete” odnosi se i na mlade Grke koji se danas bore za svoju budućnost, i na grčko dete koje sam i sam bio, dete koje se igralo u maloj atinskoj bašti a koje sad, u zrelom dobu, pronalazi svoje prijatelje iz detinjstva.
Dualitet kultura, jezika i svetova prisutan je u svemu što pišete. U naslovu „Grčko dete”, s jedne strane susrećemo romanesknu Francusku, a s druge, savremenu Grčku – zemlju sa društvenim i ekonomskim problemima. Šta se, zapravo, desilo sa Grčkom?
Postoji više aspekata, ali mislim da današnji problemi potiču od nedoslednosti i ludila grčke vlade još iz osamdesetih godina prošlog veka. Pozajmljivali su i trošili velike sume novca. Za vreme vlade Jorgosa Papandreua obogatili su se ljudi oko njega, a Grčka počela da se zadužuje. Drugo, mnogi grčki imigranti su iz inostranstva slali novac. U to vreme Grčka je imala osam miliona stanovnika, a milion i po Grka živelo je u inostranstvu i slalo novac u domovinu. Stoga je Grčka decenijama imala naviku da prima i troši novac, ali ne i da ga zarađuje.
Tu je i priča o vašoj baki, o načinu na koji je živela i trošila...
Setio sam se svoje bake koja je imala veoma malu penziju, ali ju je zato godinama primala – imala je trideset godina kad joj je umro muž. Kako je ona umrla u 102. godini, penziju je primala sedamdeset godina. Na svoj način, i ona je doprinela propasti Grčke. Kad bi primila penziju, pozvala bi celu porodicu – nas petnaestoro – u najbolji atinski restoran. Tom prilikom potrošila bi pola svoje penzije. Možemo reći da je bila nerazumna. Ali, ponekad treba umeti biti nerazuman. Život bez ludosti, velikodušnosti i neumerenosti može da bude stravično monoton. Ipak, treba uspostaviti ravnotežu.
U knjizi „Nova era” dotičete se teme koja je veoma važna za pravoslavlje – pišete o skrivenom životu Svete Gore Atoske. U pričama o Svetoj Gori, ljudi obično spominju ikone, svece, manastire, dok vi slikate monahe koji žive modernim životom – imaju mobilne telefone, internet, igraju na berzi, poseduju novac...
Oni su izuzetno bogati. Preziru grčku državu jer sebe smatraju naslednicima Vizantijskog carstva. Vlasnici su čitavih ostrva. A vlasnici ostrva postali su na osnovu odluka vizantijskih careva. Zašto bi današnja, nezavisna Grčka, obraćala pažnju na odluke nekadašnjih vizantijskih careva – onih koji nisu bili Grci – da ostave ostrva određenim manastirima? Tek sad se otkrivaju ovakve stvari. Iguman glavnog i najbogatijeg manastira na Svetoj Gori nedavno je bio u zatvoru. Narod polako shvata da je tim ljudima najbitniji novac. Žele da se obogate i za to koriste veru naroda.
Pišete i o velikoj političkoj moći crkve...
Nijedna vlada ne sme da se suprotstavi crkvi jer bi, u protivnom, izgubila na izborima. Ako u Grčkoj neka stranka uđe u rat sa crkvom, ona sigurno gubi na izborima. To je važilo i za grčku Komunističku partiju. Oni nisu tražili da crkva plaća porez zato što im je ona davala novac. Manastir, čiji je iguman poslat u zatvor, dao je novac Komunističkoj partiji. Crkva zahvaljujući svom bogatstvu vrši velik uticaj i povlači konce.
Taj roman je vrlo jeretičan za pravoslavni svet. Da li ste zbog toga imali probleme?
U Grčkoj je knjiga doživela veliki uspeh. Očigledno da su ljudi osećali potrebu za takvom temom. Naravno, monasi su pretili da će me prebiti. Kad je u pitanju novac, niko se ne šali.
Za kraj, vratimo se književnosti. Kažete da je pisanje ambicija i strah.
Sa jedne strane pisanje jeste ambicija, a sa druge − strah. Nikad nisam siguran da ću knjigu završiti. Strahujem da neću uspeti da razvijem priču, da smislim sledeću rečenicu. Živim u tom strahu.Amoram da pišem jer mi život nije dovoljan. Pored stvarnog života, potrebne su mi priče kao što su deci potrebne bajke pred spavanje. Život nije dovoljno zanimljiv. Osećam potrebu da sam sebi pričam priče.
Urednik rubrike
Redakcija za kulturu i umetnost RTS
Neda Valčić-Lazović
objavljeno: 18.02.2013.
.jpg)
