Izvor: Politika, 13.Feb.2012, 23:19 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Čuda postoje samo u bajkama
Ako Mađarska tako prolazi, ako se sa Grčkom radi ovo što se radi, možemo samo zamisliti šta bi tek bilo sa Srbijom
Ne volim nasilje. Sumnjivi su mi golobradi revolucionari i fanatici koji u ruci uvek imaju gotov odgovor na sva pitanja. Cenim borbenost i hrabrost, ali skeptičan sam prema raznim „mladim gnevnim ljudima”, najčešće ne mnogo radišnim ni obrazovanim, koji kamenicama i Molotovljevim koktelima pokušavaju da reše „svetske”, a uz put i neke svoje materijalne >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ili psihološke probleme.
Ali ništa manje (naprotiv) ne mrzim ni ono „suptilno” i „meko” sistemsko nasilje koje potiče od nepravednih i korumpiranih institucija, umreženih političara, biznismena, raznih „predstavnika” i „konsultanata”, savetnika, agenata, menadžera i japija koji ne podižu ton i formalno ne krše zakon (a i zašto bi, kada su zakoni najčešće za njih pisani), ali potezom pera ili dizanjem ruke u crno zavijaju čitave generacije, zemlje i narode.
Drugim rečima, rado bih osudio jalovo nasilje na grčkim ulicama, ali nipošto ne mogu da zaboravim glavnog krivca i izazivača – antidemokratsko ponašanje evropskih institucija i grčkih političara sa Venizelosom i Papadimosom na čelu. Pri čemu je funkcionalna demokratija jedina koliko-toliko uspešna brana protiv ovih oligarhijskih, odnosno anarhoidnih tendencija, koje se međusobno opravdavaju i pothranjuju.
Pisao sam već u tekstu „Demokratija umire u kolevci” da niko istinski ne veruje da je cilj ovih mera „spasavanje Grčke”. Uostalom, evo jednostavnog testa – ako zaista jeste, zašto se ne dozvoli Grcima da se o tome prethodno izjasne na referendumu i izborima? Pa, ako građani na te mere pristanu onda one dobijaju dodatni legitimitet, a ako odbiju neka ih onda prepuste njihovoj sudbini. Da se stvarno radi o Grčkoj i njenim interesima, tako bi i bilo. Ali pošto su ulozi drugi i mnogo veći, onda nema vremena za „demokratsko zamajavanje”, odnosno Grčka ima da bude „spasena”, sa Grcima ili bez njih.
Mnogo je lakše ljude ubediti da su žrtve pogrešnog čoveka nego da su žrtve pogrešne ideologije. Pogledajte, na primer, šta se dešava sa Mađarskom, gde je premijer Orban, nasledivši upropašćenu državu i privredu, pokušao malo da igra na kartu nacionalne samosvesti i tradicionalnih, hrišćanskih i „homo-skeptičnih” vrednosti, doneo jedan konzervativni ustav i – e, to se već ne oprašta – uveo dodatni porez za strane banke i kompanije koje su u proteklom periodu iz Mađarske izvlačile enormne profite. Posle početne zbunjenosti na njega je krenula lavina koja gotovo da se može uporediti sa onom koja je svojevremeno išla protiv Miloševića. To da je Orban „fašista” koji „guši demokratiju i ljudska prava”, i da je Mađarska evropsko „ruglo” koje što pre treba staviti pod protektorat ili izolaciju, danas je postalo praktično opšte mesto i mantra po evropskim liberalnim krugovima i velikim medijima. I danas u Evropi to „svi znaju”, ili su bar načuli.
Elem, ako Mađarska tako prolazi, ako se sa Grčkom radi ovo što se radi, možemo samo zamisliti šta bi tek bilo sa Srbijom ukoliko bi jednog dana ušla u uniju i ukoliko bi kojim slučajem pokušala da vodi samostalniju nacionalnu politiku.
Za proteklih deceniju i nešto, naslušali smo se bajki o mađarskom, portugalskom, litvanskom, letonskom, estonskom, irskom „čudu”. U različitim periodima, svaka od pomenutih zemalja pominjana je kao svetli primer, izlog i uzor na koji bismo i mi, nedostojni, trebalo što pre da se ugledamo. A kada prođu plaćene reklame na Si-En-Enu i kada isteknu „grejs-periodi” sa stranim poveriocima, ugovori sa belosvetskim konsultantskim kućama i marketinškim agencijama, sva ta „čuda” uglavnom ostaju sa manje-više istim problemima kao pre, samo sada još demografski ispražnjena, sa mnogo više dugova i manje perspektive. A pomenuta globalna finansijska menažerija bi nastavila dalje u potrazi za novim „čudom”, tj. novom žrtvom, masnim provizijama, bonusima i honorarima.
Evroskepticizam se danas nezaustavljivo širi čak i po onim članicama EU koje su od članstva ipak imale određene koristi. Ali šta misliti o zemlji čija elita u takvu uniju hrli sada, kada je žurka pri kraju i dok se EU bori sa najvećom krizom od svog nastanka? I pri tome se još od nje, tj. od te države i elite, traži da već sam status kandidata plati javnim i ponižavajućim odricanjem od svog teritorijalnog integriteta? (A vlast i najveća opoziciona stranka se međusobno utrkuju ko će prema tim zahtevima biti uslužniji.)
Čak i ako zanemarimo aktuelnu krizu, čak i ako ostavimo po strani dugoročnu ekonomsku računicu, eventualne dobitke i gubitke, nema sumnje da su „evroatlantske integracije” Istočnim Nemcima, pribaltičkim republikama, kao i Mađarima, Česima i Poljacima, ako ništa drugo, donele oslobođenje od sovjetske, tj. ruske dominacije, koja ih je dugo tištila i ponižavala. Čak i ako nisu sasvim sigurni da li su zaista ekonomski profitirali, čak i kada sumnjaju u proklamovane blagodeti od „slobodnog protoka robe, ideja, ljudi i kapitala”, njima su ipak godinama evrointegracije bile drage prvenstveno kao simbol nacionalnog oslobođenja. Zato je njihov svojevremeni evroentuzijazam bio bar donekle opravdan i razumljiv. Ali upravo zato je srpski evroentuzijazam, makar trenutno i bio u izvesnom opadanju, neverovatno apsurdan, mazohističan i ponižavajući.
Đorđe Vukadinović
objavljeno: 14.02.2012.
