Izvor: Politika, 20.Jun.2015, 09:24 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ciprasov megali provlema
Premijeru Aleksisu Ciprasu približava se trenutak istine u kome će levičarski šarm morati da stavi na oltar finansijskih „kolonizatora” priznajući donkihotovsku prirodu svoje borbe, ili će dočekati da ga po izlasku zemlje iz zone evra samelje nov talas besa Grka koji nisu navikli da ostanu bez novca.
Premijer pokušava da uposli svoj mediteranski talenat obećavajući kompromisno rešenje, ali Tevtonka, koja je njegova noćna mora, gubi strpljenje i kaže da će Nemačka prihvatiti >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << formulu keš-za-reforme samo ukoliko dobije saglasnost sva tri najveća kreditora Grčke.
Dok Cipras, čija je vlada već odbacila nekoliko „apsurdnih” zahteva međunarodnih kreditora, insistira na „političkom sporazumu” do kraja meseca, evropski pobornici finansijske discipline ponavljaju da Atina mora da prihvati sve ozbiljne reforme ukoliko želi da aktivira dotok 7,2 milijarde evra keša koji bi zemlju spasao od bankrota.
Broj opcija je sasvim sužen. Ukoliko ne bude političkog rešenja, preostaju samo dve mogućnosti. „Produženo natezanje” bi uz određenu kreativnost značilo da se rokovi još jednom pomere. Sledeća opcija je bankrot.
Megali provlema je to što je Cipras izabran na platformi da neće prihvatiti nikakve nove žrtve. On je aplauze i glasove pobrao nudeći nostalgičnu verziju socijalizma, pravedniju raspodelu, humanu zaštitu ugroženih, uključujući razuzdanu grčku birokratiju i razmaženi javni sektor koje su političari godinama preplaćivali zarad predizbornih obećanja o socijalnom miru.
Ciprasu, kao i drugim propovednicima ovakvog socijalizma, nedostaje odgovor na pitanje: kako napraviti pare koje će se deliti a da te pare beskompromisno ne uslovljavaju „okrutni imperijalisti”?
Premijerova toplo-hladna, hoću-neću retorika navodi na zaključak da on nema konzistentnu politiku i da luta između populizma koji ga je doveo na vlast i prihvatanja surove realnosti da će kreditori ako treba Grčku katapultirati iz zone evra.
U smislu realne ekonomije, stubovi grčkog Partenona su već srušeni. Svakog dana se zatvara deset kompanija. Većina drugih nije u stanju da ispunjava elementarne dnevne biznis procedure. Kada država ne može da kompenzuje firme koje posluju sa javnim kompanijama ili institucijama – ne zato što neće, već zato što ne može – onda je to posredno priznanje bankrota države.
Više od polovine Grka nastavlja da podržava Ciprasovu pregovaračku taktiku, koliko god zapadni partneri prema njoj pokazivali otvorenu odbojnost. Iako se time uvećava opasnost od izlaska Grčke iz zone evra, tek 18 odsto podržava „grekzit”.
Da li nekonzistentno biračko telo pravi nekonzistentnog premijera ili je obrnuto? Ova vrsta paranoje, tvrde, nije nova pojava grčkog sociopolitičkog spektra. Cipras podršku krizom pritisnutih sunarodnika crpi tako što s jedne strane igra na kartu pseudomačizma nekog ko se bori protiv svetske tiranije oličene u Nemačkoj, a s druge strane se oslanja na primalne instinkte posrnulog društva.
Njegov ministar energetike kreditore otvoreno napada da koriste najviše od „makijavelističke taktike koju je proizvele istorija kolonijalizma”. Ciprasu je savršeno jasno da Grci nemaju ništa protiv toga da budu „loši momci” zone evra, pod jednim uslovom: da imaju novac. Bez para, mačizam nema nikakvu praktičnu upotrebnu vrednost.
Ukoliko vlada u Atini ne potpiše dugoročni program sa kreditorima, neće biti novca, pa čitava Ciprasova taktika pada u vodu zajedno sa njegovom političkom budućnošću. Grčka kreće putem izlaska iz evrozone, neizvesnog putovanja sa opasnim finansijskim i nadasve socijalnim rizicima.
Ukoliko potpiše, grčkoj ekonomiji bi se omogućilo da formuliše dinamiku izlaska iz krize, ali to bi bila potvrda procene da Cipras nije bio u stanju da ispuni obećanja i da je prevario i birače i sopstvena uverenja.
Nastavak bolnih reformi, privatizacija, otpuštanja i smanjenja plata i penzija, povećanja poreza srednjoj klasi, sve bi to značilo da harizmatični 40-godišnjak priznaje da je odustao od platforme na kojoj je pobedio.
To bi automatski povuklo reakcije neokomunističkog dela Sirize koji bi svoj koloritni karakter i podjednako koloritnu retoriku upotrebio da do maksimuma zaoštri sukob sa omraženom trojkom kreditora. Njihovo uporno protivljenje ustupcima prema kreditorima i spremnost da otvoreno debatuju o budućnosti Grčke van zone evra koji „nije fetiš” premijeru dodatno vezuju ruke.
Kako vreme za dogovor ističe, sve se češće govori da Grčka ne može da prihvati uslove poverilaca jer bi to značilo povratak na staro. Da li to znači da je bolje da Grčka sama krene svojim putem? Sumnjam. Više verujem da u slučaju sporazuma sa kreditorima krajnje levo krilo ne bi bilo spremno da ruši prvu radikalno levu vladu novije grčke istorije.
U svakom slučaju, Grcima treba prepustiti odluku da li hoće ili neće zonu evra. „U pravu na samoodređenje sadržano je i pravo na propast”, konstatuje „Noje cirher cajtung”.
Cipras je svestan da bi u trenutku potpisivanja memoranduma sa Evropskom centralnom bankom, Evropskom komisijom i MMF-om Grci startovali štopericu koja bi mu otkucavala preostalo vreme na vlasti. Svestan je i da drugu štopericu u ruci drži kancelarka Angela Merkel.
Ostalo je malo vremena da univerzitetski profesori, sindikalisti i komunistički veterani okupljeni oko Ciprasa pokažu da su dorasli izazovu vremena i demantuju mnogobrojne skeptike koji su Sirizu od početka doživljavali kao Halejevu kometu na grčkom nebu.
Konfuzna grčka levica postavila je Ciprasa na raspeće između njegove političke filozofije i surove realnosti s kojom se suočava. Cipras će se oslanjati na sopstvenu mudrost tragajući za kompromisnim rešenjem. Problem je što mudrost mahom gubi kada naspram sebe ima ideološku tvrdoglavost armiranu finansijskim potraživanjima.
Dilemu bi morala da ima i Evropa. Ukoliko kaže „ne” zahtevu grčkih birača za promenu kursa, onda bi to značilo da demokratija ništa ne znači, barem što se ekonomije tiče. Bankrot Grčke bio bi propraćen bankrotom demokratije.
Jedno je izvesno: Cipras sa raspeća sigurno neće otići u svece.
